Strahota Lore - ispovest preživelog (2)

Miroslav Stamenković trpeo je zverstva mučitelja u "Lori" i još dva zatvora pune četiri godine, preživeo je, ali njegovoj patnji još nema kraja jer 17 godina ne zna za sudbinu porodice.

Sudbina se teško poigrala sa Miroslavom Stamenkovićem, rođenim Nišlijom, danas stanovnikom Doma za stare u Aptinu. Početkom 1994. godine pao je u šake hrvatske vojske i naredne četiri godine prošao golgotu tamošnjih logora, a do današnjih dana ne zna za sudbinu supruge, ćerke i sina, koji su ostali u Hrvatskoj. U nastavku ispovesti za "Vesti" priseća se dana kada je iz šibenskog zatvora prebačen u zloglasnu "Loru", gde je proveo skoro dve godine i doživeo najveća ljudska poniženja.
 

"Čim sam došao dobio sam batine u jednoj prostoriji gde se ložilo. Tukli su me dok nisam pao u nesvest. To je bio prvi kontakt sa tamošnjom stražom. Preko dana su nas terali da radimo teške fizičke poslove i da čistimo krug u kojem nije smela biti nijedna mrlja. Kad bi dobro odradili posao, neki od stražara bi namerno sve isprljao i to bi bio razlog da nas ponovo tuku. Provodili smo celu noć u buretu napunjenom morske vode, a onda su nas tukli palicama, pendrecima, gajtanima, lancima i raznim drugim predmetima. Stavljali su nam struju na uši i glavu. Sećam se da su nacrtali konja na zidu i terali me da se popnem na njega. To sam morao da radim sve dok im nije dosadilo. Kad bi u logor dolazili predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta one sa vidnim modricama prebacivali bi među svoje zatvorenike. Tamošnji čuvari su znali kad dolaze međunarodni posmatrači, jer su bili obavezni da se najave", priseća se Stamenković.
 

Od silnih batina, mučenja i ponižavanja, počeo je pomalo da gubi pamćenje, ali u svest su mu se duboko urezala imena mučitelja Mate i Gruje. Često ih sanja i nema miran san.
 

Ne bi se svetio monstrumima "Još se sećam likova koji su dolazili u zatvore i oko vrata nosili ogrlice od srpskih prstiju i ušiju. Sipali su nam slanu vodu na rane i uživali dok smo patili u bolovima. To se ne može zaboraviti", ističe Miroslav Stamenković, koji nerado govori o svemu što mu se dešavalo, ali želi da naglasi: "Pored svega što su mi uradili ne bih mogao da im se svetim na isti način. To su dela monstruma i takav ne bih mogao nikada biti."

"Nema noći a da ne sanjam neki detalj. Često me bude noćne more i još ne mogu da poverujem da su ljudi takvi. Tukao me je školski drug sa kojim sam bio u odličnim odnosima do početka rata. Razlog je samo zato što sam Srbin. Na glavi imam na desetine ožiljaka od silnih batina. Nikad mi neće biti jasno kakvi su to ljudi. Jedan dan sedimo i lepo pričamo, a narednog dana od jutra do mraka nas tuku. Bilo je i dobrih ljudi, ali su oni morali da ćute. Noću su nas terali da odlazimo na otpad brodogradilišta i da krademo bakar i vozili su nas sa specijalno napravljenim autom za šine da sečemo dalekovode pored pruge kako bi pokrali bakarne žice. Od tih para pokupovali su nove 'mercedese'", naglašava napaćeni Stamenković.
 

Pad Knina i razrušen grad morao se očistiti pre dolaska predsednika Franje Tuđmana. Taj posao morali su da odrade zatvorenici.
 

"Knin je izgledao kao zgarište. Ruševine, razbacane stvari po ulicama, leševi i naravno, opljačkane kuće bile su prizor koji smo zatekli. Sve to smo morali da očistimo u rekordnom vremenu, jer je dolazio Tuđman da podigne zastavu. Tu nas je obišao Crveni krst i dao nam neku garderobu i nešto hrane, ali čim su oni otišli, sve su nam uzeli. Za jelo smo dobijali nešto nedefinisano, pa smo morali da krademo hleb koji su oni uzimali od našeg obroka i sušili ga za svinje. Znali smo da ga jedu i po njemu hodaju pacovi, ali smo bili gladni i primorani na to", priča Miroslav Stamenković.
 

Mukama mu verovatno ne bi došao kraj da nije odlučio da se požali međunarodnim posmatračima tokom jedne od poseta zloglasnoj "Lori".
 

"Nisam mogao više da izdržim silne batine. Molio sam ih da me ubiju i da me ne muče više, ali su mi se podsmevali i rekli da od mene mrtvog nemaju koristi. Terali su me da gutam opuške koje su oni bacali po krugu. Odlučio sam da sve ispričam stranim članovima Crvenog krsta. Bojao sam se da će me prevodilac izdati, ali sam ipak bio odlučan. Nakon što sam sve ispričao stanje u zatvoru se naglo promenilo. Prestali su da nas muče, ali su po svaku cenu želeli da saznaju ko ih je izdao. I pored toga što sam bio izmučen i iscrpljen od gladi, nespavanja, umora i batina, bio sam dovoljno priseban da sačuvam tajnu za sebe. Pretili su da će nas sve pobiti, ukoliko ne priznamo. Nisam imao šta da izgubim", kaže Miroslav Stamenković na kraju ispovesti za "Vesti", čovek koji je prošao najgora mučenja.
 

U Apatinu zbog bolesti Nakon razmene Miroslav Stamenković je proveo skoro dve godine u BiH gde je živeo i radio. Po povratku onih u čije su kuće bili smešteni on je morao da se vrati u Srbiju. Otišao je u Obrenovac gde se zaposlio, ali mu zdravstveno stanje nije dozvoljavalo da nastavi sa radom. "Imam hroničnu astmu i nisam mogao da budem u tim predelima. Lekari su mi savetovali krajeve slične ovima, pa sam saznao za Dom u Apatinu i ovde se stacionirao. Nažalost, sada nemam nikoga, jer nemam nikakav kontakt sa porodicom koja je ostala u Hrvatskoj. Nemam ni primanja, pa se snalazim kako znam i umem."

Kraj