"Srbe i Hrvate ni bog ni đavo ne miri"
Njih (Srbe i Hrvate) ni bog ni đavo neće moći pomiriti. Jaz među njima toliko je dubok, da će on postojati dok je i njih samih. Ovom pesimističnom rečenicom hrvatski publicista Slavko Goldštajn završava pogovor za prvo srpsko izdanje svoje knjige "1941 - godina koja se vraća".
Knjiga je izdata u državnoj izdavačkoj kući "Službeni glasnik".
Kapitalno delo, koje je fini spoj autobiografskog i istoriografskog, predstavljeno je i u Beogradu. U prepunoj sali Kolarčeve zadužbine te večeri o knjizi je bilo najmanje reči. Uvodničar Latinka Perović je Goldštajna predstavila kao prvaka tolerancije, "čoveka koji razume i ljude sa kojima se ne slaže, jer tako bolje razume sebe".
Nešto kraće je govorio beogradski novinar Teofil Pančić, a da li zbog umora ili treme, kako je sam nagovestio, tek Goldštajn je samo zahvalio publici što je došla. Dosad je imao dosta prilika da govori o knjizi, izdatoj u Zagrebu pre četiri godine.
"Naslov je zapravo zamišljen kao sažetak hrvatsko-srpskih odnosa kojima se knjiga dobrim delom i bavi. U tim odnosima bilo je sve do 1941. godine raznih oscilacija, savezništava i prijateljstava, ali i razmimoilaženja, konflikata i teških političkih svađa. Bilo je i atentata, na Radića i na kralja Aleksandra, pa i drugih političkih ubistava, ali nikad nije bilo genocida ni drugih masovnih ubijanja nedužnih seljaka i građana. Sve do 1941. kada su ustaše prvi put kao političko sredstvo upotrebili genocid. To je bio planirani, smišljen genocid nad Srbima", rekao je pre četiri godine Goldštajn za beogradsku "Politiku".
Koliko ima jasenovačkih žrtava
Pitanje mogu li se Srbi i Hrvati ikada složiti koliko je ljudi zaista pobijeno u Jasenovcu. Iako su podaci različiti, pa je Centar "Simon Vizental" baratao brojkom od 600.000 žrtava, a Zemaljska komisija FNRJ (a koju su činili Hrvati i Slovenci) 1945. imala je podatak o pola miliona ubijenih... Goldštajn ima drugačije viđenje:
|
Takav drastičan potez je, prema Goldštajnovim rečima, već u drugoj polovini 1941. izazvao reakciju četnika u "osvetničko-genocidnim akcijama protiv Hrvata i muslimana, najviše u istočnoj Bosni". Spirala ludila otad je na ovim našim prostorima postalo političko oružje koje se iznova vraća, tvrdi publicista, pa tako podseća na 1945. kao godinu osvete (pobednika partizana) i masovnih likvidacija, pa opet 1991. sa užasima Vukovara i Dubrovnika, pa do 1995. i akcije Oluja.
"Strahote 1991. manje su od strahota 1941, a strahote 1995. manje od strahota 1945. Još uvek nismo sasvim sigurni neće li nam se masovna ubijanja opet vratiti, makar ponovno u manjim razmerima", strahuje Goldštajn.
U knjizi zastupa tezu da nije tačno da je do ustaških pogroma došlo zbog pobune Srba, već da je pobuna Srba usledila posle ustaških zločina, te da nije partizanski ustanak 1941. doveo do osnivanja fabrika smrti u Jadovnu i Jasenovcu, već obrnuto.
Slavko Goldštajn napominje da je "tridesetih godina prošlog veka u Hrvatskoj bilo mnogo ljudi s nacionalističkim sklonostima, ali to ne znači da su svi a priori bili zločinci":
"Mnogi su bili u zabludi, verovali su da je NDH zaista nezavisna Hrvatska i da je izbegnut rat, ali su se brzo razočarali. Zato ne treba generalizovati. Među ustašama je bilo raznih ljudi i njihove sudbine prikazujem u knjizi. Neki su, iako su bili u ustaškom pokretu, spasli mnoge živote. Generalizacije su loše i kad govorimo o komunistima, partizanima, nemačkim oficirima".
Stepinac, podvojena ličnost
Govoreći za zagrebački medije pre pet godina, Goldštajn je opisao i svoje viđenje kontroverznog kardinala Alojzija Stepinca:
Pozdravio je uspostavljanje NDH. Prvi se put razočarao već 13. maja 1941. kada mu je župnik iz Gline javio da je iz čista mira, bez ikakva razloga ili povoda, u jednoj noći ubijeno 260 Srba. Tada je Paveliću napisao prvo pismo u kojem još oprezno izražava svoje negodovanje. Kasnije je napisao više protestnih pisama i propovedi u kojima je bilo sve više negodovanja. Može se reći da je Stepinac u to vreme bio u mnogim procepima, čak u izvesnom smislu i podvojena ličnost". |
Za Goldštajna je neprihvatljivo pravdanje zločina u ime države i rodoljublja:
"Ako je rodoljublje samo ljubav prema jednoj naciji, a mržnja prema drugima, takvo je rodoljublje pouzdan put u zločin".
Pitanje spoznaje prošlosti, prema mišljenju Slavka Goldštajna, moralo bi biti utemeljeno u nastavnom programu, baš onako kako nemačka deca uče o nacizmu. O tome za jedan zagrebački list kaže:
"Deci se danas moraju reći bitne činjenice o hrvatsko-srpskim odnosima. Naime, u njima unazad 150 ili 200 godina imamo savezništva i sporazume, suprotnosti, svađe, sukobe i fizičke obračune. Mržnju nije teško razbuktati. Mogućnost razbuktavanja mržnje zavisi od opšte društvene i ekonomske situacije, od političara, intelektualaca, medija".
Prvi liberal nove Hrvatske
Slavko Goldštajn rođen je u Sarajevu 1928, u jevrejskoj porodici poreklom iz Tuzle. Detinjstvo je proveo u Karlovcu, gde mu je otac Ivo bio trgovac knjigama. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su ubile njegovog oca, a on je s majkom i bratom Danijelom pobegao i pridružio se partizanima. Po završetku rata, učestvovao je u borbi za uspostavljanje Izraela i nekoliko godina je s bratom živeo u kibucu.
Bio je predsednik zagrebačke Židovske općine i Kulturnog društva "Miroslav Šalom Freiberger". Tokom 90-ih bio je otvoreni protivnik autoritarne politike Franje Tuđmana i tada naglašenog govora mržnje. Ove godine je podržao inicijativu svog brata Danijela Ivina da Sabor Hrvatske ukine političko pokroviteljstvo nad komemoracijom pripadnicima ustaške vojske kod Blajburgu u Austriji. Goldštajn je bio i predsednik Saveta Spomen-obeležja Jasenovac. |
