Geto za Srbe u Orićevom selu

Da nije bilo tog prokletog rata, a zatim i svega što se događalo u Srebrenici 1995. godine, zaseok Studenac u Potočarima verovatno bi bio na svim televizijama kao selo u kome se rađaju isključivo muška deca. Vekovima unazad, tek na prste se mogu prebrojati ženski potomci, a meštani to dovode u vezu sa lekovitim izvorom po kome je ovo mesto i dobilo ime.

Hag mu oprostio zločine: Kuća Nasera Orića u Potočarima

 

Danas preostali Srbi u ovom selu žive kao u getu, u konstantnom strahu i bez nade da im može biti bolje. Sredinom septembra, reporteri "Vesti" uputili su se u ovaj zaseok iz koga se kao na dlanu vidi rodna kuća Nasera Orića, ali i Memorijalni centar.

- Orićeva kuća je 300 metara od nas, a čuli smo da je bio pre nekoliko dana na dženazi jednog njegovog rođaka. Međutim, nismo ga videli. Sa njim sam išao u školu, dobro smo se znali, a poslednji put sam sa njim razgovarao 4. maja 1992. godine kada mi je obećao da će muslimani iz Potočara brinuti o nama Srbima, a ja njemu da ćemo mi Srbi brinuti o komšijama muslimanima. Ali, već posle nekoliko dana u selo su ušli neki ljudi u uniformama koji su se ranije borili na strani zengi u Hrvatskoj i nismo imali gde, već smo se kolektivno iselili. Posle ga nisam video, samo na televiziji kada je otišao u Hag - priča predstavnik Studenca Zoran Spajić.

Nema nam ovde života: Dušanka Obradović

 

Njegovih trojica sinova stoje pored njega i samo nemoćno klimaju glavom. Znaju o čemu priča. Pre rata je u Potočarima živelo 4.033 muslimana i 257 Srba. Sada je samo sedam srpskih porodica. Stotinak metara niže od njihove kuće, "prva komšinica" Dušanka Obradović i dalje se sa strahom seća 3. jula 2008. godine kada je bivši komandant Srebrenice oslobođen po svim tačkama optužnice za ratne zločine.

Najgore nam je noću: Stoja Obradović sa unucima

- U Potočarima je tako počelo da se puca da sam od straha uzela decu i pobegla u šumu. Mislim da je tada ispaljeno nekoliko desetina hiljada metaka - priča Dušanka čija kuća je najbliža muslimanskim, a deli ih stotinak metara neasfaltiranog puta.

- Tužna je istina da noću ne smemo da prolazimo kroz Potočare. Ili nas gađaju praznim flašama ili provociraju, a nije ništa bolje ni kada se prolazi automobilom. Oni sede ispred prodavnice, piju, a kad vide da neko od nas dolazi bacaju sve i svašta - veli uplašeno Dušanka.

Njena prva komšinica Stoja Obradović mazi najmlađe od petoro unuka, Aleksandra i Nemanju, i krsti se zbog nedaća koje su skoro svakodnevne. Na njenoj kući i dalje se može videti urezano slovo "U" iz poslednjeg rata.

- Najgore je 11. jula. Tada se zatvorimo u kuće i ne izlazimo dok sve ne prođe. Noću čujemo topot koraka okolo, a iz sela kako do jutra odzvanjaju povici "Alah uegber" (Alah je najveći). Mislim da niko od nas tih dana ne spava.

Zoran Spajić dodaje da su i on i njegova majka u nekoliko navrata doživljavali neprijatnosti koje je on uredno prijavljivao u policiju, ali bez efekta.

Policija neće da nas zaštiti: Zoran Savić sa sinovima i unukom

 

- Skoro su u centru Potočara pretukli jednog Srbina tako da su mu polomili vilicu. Moju majku su bošnjačka deca više puta gađala okrajcima jabuke i nepristojno dobacivala, a prošle godine 11. septembra jedan od učesnika tog skupa mi je šakom udario u haubu i povikao: "Evo ga četnik", samo zato što držim krst na retrovizoru. Nažalost, svaka od sedam preostalih srpskih porodica može da ispriča sličnu priču - kaže Spajić i dodaje da se sa ostalim komšijama više puta bezuspešno obraćao nadležnim institucijama i opštine i republike.