Pravda ne stanuje u Zagrebu

Prošlo je više od dvadeset godina od kada je Dušan Vojnović, vojni penzioner rođen u mestu Balinac kod Gline u Hrvatskoj bio prinuđen da napusti Hrvatsku i zbog toga ostao bez stana. Za to vreme napisao je na desetine hiljada tužbi i žalbi raznim sudovima, a danas je "slučaj" koji izučavaju studenti prava na elitnim svetskim univerzitetima.

Dobio sam šećernu bolest: Milan Vojnović

 

Dušan Vojnović i njegov sin Milan napisali su oko 50.000 stranica tužbi i žalbi sudovima od Zagreba do Strazbura, ali se pravda pokazala ne samo sporom, nego i nedostižnom. Sa 77 godina života i 41 godinom radnog staža u vojsci, sada već teško bolestan i iscrpljen vojni penzioner Dušan Vojnović i njegova porodica kažu da se osećaju "potpuno odbačeno od Hrvatske, ali i Srbije samo zato što su rođeni kao Srbi u Hrvatskoj". Slučaj Vojnović u međuvremenu se navodi kao primer pravnog presedana svim poznatijim školama prava, između ostalog i na Oksfordu i Kembridžu.
 

Otkaz građanskih prava

- Sa ocem sam iz Hrvatske pobegao u Srbiju preko tavana, kroz ulaz u susednu zgradu, da nas Hrvati ne bi ubili. U stanu je ostala da živi moja majka, jer smo se nadali da ćemo na taj način možda uspeti da sačuvamo imovinu. Jednog dana došla je hrvatska policija, majka je pod pretnjama i prisilom morala da potpiše zapisnik o primopredaji stana. Dok su je izbacivali iz stana, Hrvati su od nje tražili da izmiri sve račune za komunalije i da promeni adresu. Nije smela da prizna da ide u Srbiju, već im je kazala da ide u Kumanovo kod rođaka. Tako smo sačuvali glave na ramenima i izgubili stan - počinje svoju priču Milan, sin Dušana Vojnovića.

On dodaje da deli sudbinu još 50.000 Srba koji su na silu proterali Hrvati. Od 1986. do 1992. porodica Vojnović je živela u stanu od 75 kvadrata u Zagrebu, da bi godinu dana pre nego što su morali da napuste Hrvatsku bio izložen stalnom maltretiranju.

- Petog avgusta 1991. u stan nam je upala hrvatska policija, tukli su me i dobio sam prelom desne ruke. To nije bio prvi put, dolazili su i na posao i pretili da će, ukoliko ne napustim stan, pobiti moju porodicu i mene. Taj dan su hteli da me vode u "čuveni" Paviljon 22, odakle se verovatno ne bih vratio živ. Nekako sam se izvukao i preko Austrije pobegao u Srbiju - objašnjava Milan. Nakon dolaska u Srbiju Vojnovići su od srpske vlade tražili zaštitu, ali je njegov zahtev ostao bez odgovora.

Nekad oficir JNA: Dušan Vojnović

- Uporedo smo tražili od Republike Hrvatske da nam vrate stan, ali smo 16. marta 1995. dobili negativan odgovor iz Zagreba. Opštinski sud je doneo presudu i odlučio da dobijemo otkaz stanarskog prava. Saznali smo da je 44 dana pre ove presude naš stan otkupila neka Veselinka Zelenika, koja je hrvatske nacionalnosti, i to za nula kuna. Niko nas nije obavestio - priča Milan.
 

Bolest na dar

U novembru 1998. Vojnović je sa porodicom podneo zahtev za otkup stana, ali je odbijen. U isto vreme Odeljenje za repartizaciju UNHCR-a u Beogradu je potvrdilo da su hrvatske vlasti odobrile povratak porodice Vojnović u Hrvatsku, ali uz naznaku da je "njihova imovina zauzeta".

Nakon što je Opštinski sud u Zagrebu po drugi put odbio zahtev da im se vrati stanarsko pravo Dušan je uložio žalbu Ustavnom sudu Republike Hrvatske dva puta, ali je odgovor bio negativan. Onda se Vojnović obratio Evropskom sudu za ljudska prava, koji je 18. novembra 2005. odlučio da zahtev proglasi "nedopuštenim", uz obrazloženje da je slučaj van vremenske nadležnosti suda, jer su se činjenice zbile pre stupanja na snagu Evropske konvencije za ljudska prava u Hrvatskoj.

- Bio sam razočaran odlukom Evropskog suda u Strazburu, pa smo rešili da idemo dalje u potrazi za pravdom. Imali smo i tu "sreću" da nam se i u Strazburu u funkciji predsednika sudskog veća "padne" Nina Vajić, inače rođena u Hrvatskoj. Bio sam razočaran i siguran sam da je odluka suda bila negativna, jer je presudio uticaj hrvatskog lobija. Rešili smo da ne odustanemo i 2006. smo se obratili Komitetu za ljudska prava UN u Ženevi - nastavlja priču Dušanov sin. 

Komitet za ljudska prava 30. marta 2009. doneo je odluku da su odlazak Dušana Vojnovića i njegove porodice prouzrokovani pretnjama hrvatske vlasti i da je to diskriminacija.

Tužba bez odgovora

Isto tako komitet je doneo odluku da je Republika Hrvatska u obavezi da vrati porodici stan u Zagrebu i da je neophodno da plati nadoknadu Dušanu i njegovoj porodici u roku od 180 dana od donošenja odluke. Od donošenja odluke u Ženevi prošlo je više od tri godine, a nije se dogodilo ništa.

- Podstanari smo preko 20 godina i živimo u prostoriji bez svetlosti i grejanja, jer Hrvatska uopšte nema nameru da ispuni svoje obaveze. Na kraju, posle više od dvadeset godina nisam dobio ništa sem 50.000 napisanih stranica i šećerne bolesti. Sada čekamo državne organe u Srbiji, ali ni oni ne reaguju. Dokle god Republika Srbija ne stane iza nas i srpskog naroda iz Republike Hrvatske, uprkos ženevskoj odluci mi smo na ulici - kaže Milan Vojnović za "Vesti".