Policija nam krade krave
Priča o Obljaju identična je sudbini stotinama srpskih sela u Hrvatskoj, koja žive svoje poslednje dane. Sela koja umiiru sa svojim poslednjim stanovnicima. A Obljaj je ne tako davno bio jedno od najvećih srpskih sela na Baniji, na samoj granici sa Bosnom i Hercegovinom.
Stanko Ćana Lončar, 78-godišnji Obljajčanin sa kojim će umreti i njegov Obljaj, dobro se seća vremena kada je u selu bilo 200 domaćinstava, a imalo je i stanicu Žandarmerije, školu, crkvu, dom, nekoliko kafana i prodavnica. Sada se mogu videti samo ostaci toga, nagoreli, porušeni i zapušteni. Tek desetak starijih vratilo se posle "Oluje", da svoje poslednje dane prožive u selu, koje će nestati zajedno sa njima.
- Voleo sam drvene kuće. Moja je izgorela u "Oluji". A rekao mi je jednom moj prijatelj: "Ćana, u svemu si pametan, ali u jednom nisi. Lepo si i tvrdo napravio to stanje, ali mu je jedina mana što lako plane". I baš je čovek pogodio. Sada me ustaše uveravaju da su mi kuću zapalili muslimani, a ovi opet prebacuju na njih. Ja tu nisam bio, pa ne mogu ništa da tvrditi, a pitanje je samo ko je od njih prvi stigao do moje kuće - pokušava da reši tu enigmu Ćana.
Ratovi su ostavili žiljke i na selu i u Ćaninom domaćinstvu. Iz Prvog svetskog rata nije mu se vratio deda, u Drugom je izgubio oca, a u ovom poslednjem sina jedinca. I to je njemu i supruzi Mari neprebolna rana. Život je za njih stao pola godine pre "Oluje", u decembru 1994, kada im je poginuo Staniša i još trojica prvih komšija, mladići od 20 godina.
- I zato sam odlučio da nikuda ne idem, kada je krenula "Oluja", u avgustu 1995. Spremio sam za put unuka koji je tada imao nepunu godinu dana, snajku i suprugu Maru. Ali Mara me je tada zaklela da se moramo zajedno boriti za unuka. Zaputili smo se u izbeglištvo, ali smo se već sledeće godine vratili u Obljaj. U povratku nam je policija u Sisku otela traktor. Imali smo za njega krajinske papire, što ih je iritiralo - priseća se Ćana tih prvih povratničkih dana.
Tri godine je čekao da mu vrate traktor. U međuvremenu, bilo je to u jesen 1997, provalili su u zaključanu staju provalili su i odveli mu dve kobile i dve krave. I policija je došla da pravi uviđaj, a oni su to i uradili, ubeđen je Stanko. Pretili su mu da ne baca ljagu na njih i državu, a on im je odgovorio: "Jadna je to država ako u njoj ne smeš istinu reći."
Kada se vratilo njih desetak u Obljaj, bili su izloženi svakom teroru. Svima su u gluvo doba noći, ali i usred dana krali stoku. Ali ljudi su bili u strahu, pa su ćutali. Jedino je Stanko od početka tvrdio da ih policija teroriše i pljačka. Zato nikada nisu ni pohvatali lopove. Konje su, u po bela dana, odveli i njegovom prvom komšiji Stevanu Baljku. Priseća se Ćana kako je Stevo govorio kako ima i poštenih Hrvata. "Ti pošteni će te opljačkati", opominjao ga je Ćana, a tako se i dogodilo.
Titova pouka"Velike su to bile patnje i zato se mi nikada ne možemo otrgnuti od tih dana. Lika, Banija, Kordun, Krajina iz tih dana uvek će nam se vraćati u sećanje. Ja vas savetujem da to nikada ne zaboravite, ali ne zato da to bude vaša strašna prošlost, već samo zato da bi bolje znali ceniti ovu slobodu i ono što smo danas postigli", citat je iz Titova govora u Glini 1965. godine, uklesan na spomeniku žrtvama iz Drugog svetskog rata u Obljaju. Sada tu Titovu pouku u Obljaju nema ko da čita. |
- Danima im točiš rakiju, kuvaš kafu, spremaš meze i na kraju te opljačkaju - kaže Ćana. - Moj unuk je hteo da živi u Obljaju. Kako da dete izložim tom riziku? Zato sam rekao snajki da se ponovo sprema za izbeglištvo u Srbiju. Otišli su 1997. Sada je unuk punoletan i sa majkom živi u Novom Sadu.
Smatra da ovde nema budućnosti ni za koga i podseća na nesreće kojima su u ovim krajevima Srbi bili izloženi.
- Klali su nas uvek. Dolazili su muslimani iz Bužima i ubijali nas, pa ustaše iz Gline. U našoj crkvi u Obljaju klali su žene i decu, a nikad naši nisu otišli u Glinu i Bužim da se svete. Hrvati su jedva dočekali ovaj rat da završe posao sa Srbima. I posrećilo im se. Dobili su državu bez Srba, a takvu su oduvek sanjali.
Stanko - Ćana Lončar smatra da je besramna laž da su Srbi rušili Jugoslaviju.
- Pa jedino smo je mi želeli i zato smo platili ceh. Ko ju je rušio bio je nagrađen, i muslimani i ustaše. A sada Hrvati tuže Srbiju za genocid i etničko čišćenje. Moj Obljaj je umro za vekove, ali i 800 obljaja po Hrvatskoj je mrtvo - ogorčen je Ćana zbog hrvatskog licemerja. - Kada se povede razgovor o etničkom čišćenju i genocidu, Hrvati bi trebalo da ćute. Oni su manjinska pitanja, pogotovo srpsko, rešavali u jamama bezdankama i logorima, pa bi bilo pristojno od njih da drugima ne popuju...
