Jeli smo supu od ljudskog mesa

Nikoga u banjalučkom prigradskom naselju Tunjice nije iznenadilo kada je njihov sugrađanin Rade Radivojac preko medija ponudio, kako je rekao, poštenoj sirotinji ili nekoj izbegličkoj porodici na trajno korišćenje svoju vikendicu u selu Donji Orlovci, nedaleko od Prijedora.

Izbeglima nudi vikendicu: Rade Radivojac

Niko se nije iznenadio jer svi u Tunjicama, a i šire znaju koliko čika Rade voli da pomaže ljudima. Isto tako, znaju i za njegovu neverovatnu životnu sudbinu, jer je ovaj 84-godišnjak jedan od malobrojnih srećnika koji je pre 67 godina uspeo da preživi golgotu Jasenovca.

- Kako ne bih ponudio pomoć kada sam i ja, pogotovo nakon stradanja u Jasenovcu, bio prava sirotinja. Nisam imao koricu leba! Čak sam prosio i radio kao sluga kod raznih gazda. Želim da nađem časnu i poštenu sirotinju da tu živi! U kući-prizemnici ima struja, voda, bašta, šupa, ostava i voće. Za uzvrat jedino tražim poštenje i da se to malo imanje čuva i održava. Toliko je poštenih izbeglica, siromašnih i invalida koji nemaju gde. Zato želim da nađem neke dobre ljude da tu žive, a uvek je moguće da im prepišem kuću - priča Rade.

Rade Radivojac tačno 17 godina traga za jednim čovekom, Ličaninom, koji je pred najezdom hrvatske vojske i njenih pomagača u akciji "Oluja" bio u koloni izbeglica koja je bežala iz Republike Srpske Krajine. Taj čovek, kojem ime nikad nije saznao, jednog avgustovskog dana 1995. godine ušao je u dvorište njegove kuće u Tunjicama i zamolio ga da tu ostavi konje i kola koji su vukli.

Fotografija Ličanina, za kojim
traga 17 godina

- Došao i pita da mu pričuvam konje i kola, a on će dalje peške prema Srbiji. Kako da mu ne pomognem? Reče mi da je u Lici zatekao ubijenu ženu i kćerku, a petogodišnjeg sina nije našao. Potegao je jednu čašicu rakije i otišao. A nešto me natera da ga fotografišem - kaže Rade, koji i danas ima fotografiju svog Ličanina pored konja.

Kako je izašao iz njegovog dvorišta, taj čovek se nikad nije vratio. Dugo vremena Rade nije znao šta da radi sa konjima, a onda ih je prodao i novac stavio u banku.

- Taj novac ga čeka. Kola stoje u dvorištu, već su strunula. Sve bih dao da ponovo vidim tog čoveka. Sve se nadam da će jednog dana doći. Išao sam čak i do Gline na Baniji i pokazivao sliku, ali niko ga nije znao. Ako ikada dođe, neću mu dati da ode, pomoći ću mu da ostane ovde - priča Rade svoju neobičnu priču o misterioznom neznancu.

Onoga što je proživeo u Jasenovcu i dan-danas se dobro seća. U zloglasnom logoru nagledao se svega i svačega, pa i da ustaše ljudskim mesom hrane logoraše. Roditelje su mu pobili 1941, a u logor je odveden sa 11 godina, odakle je pobegao kada su, kako veli, "kukuruzi bili za pečenje", jer se ne seća tačno koje je doba godine bilo. Godine 1943. je sa dosta ranjenika poslat na oporavak u Italiju. U Jugoslaviju se vratio nakon oslobođenja.

- Ustaše su nam davale nekakvu supu bez hleba, sa malo nekakvog mesa. Jednom smo primetili da su iz kazana u kojoj su kuvali tu supu izvadili lobanju i ostatke kose. Shvatili smo da nam daju da jedemo ljude - kaže Radivojac.

Pobegao je u jednoj strašnoj noći, dok su padali kiša i grad. Uspeo je da preplivao Savu iako do tada nije znao da pliva.

- Oluja je bila strašna, a grad toliki da je zadavao bolne udarce po telu. Neko je povikao "Noćas ko utekne, pevaće mu majka!" i odjednom je sila naroda nagrnula ka izlazu. Ustaše su počele da pucaju, ljudi su padali, ali sam uspeo da se izvučem. Kad sam preplivao Savu, jedan metak me zakačio. Nekako sam uspeo da se uvučem kod jedne hrvatske porodice i kažem da sam Mate iz Banjaluke. Sa drugim ranjenicima ubrzo sam otišao u Italiju i tek posle kraja rata se vratio u Jugoslaviju - završava priču Rade Radivojac.