Vratite nam Austrougarsku
Malobrojni povratnici u selo Bakić na Kordunu odlučili su da se zauvek isele. Neće odlaziti pojedinačno i u tišini, već žele da rodnu grudu napuste kolektivno. Napisaće zahtev ambasadama zapadnih zemalja u Zagrebu baš takve sadržine. Svejedno im je gde će, ali u svom selu ne žele i ne mogu da ostanu...
Ovo se dešava upravo u vreme kada je hrvatsko državno tužilaštvo podnelo 150 tužbi protiv srpskih povratnika kojima su obnovljene kuće, a oni ne žive u njima. Realne procene govore da je hiljade takvih slučajeva i da Hrvatska, takvim manevrom, želi Srbima da oduzme obnovljene kuće i cementira etničko čišćenje. O područjima od posebne državne brige, kako ih je država cinično definisala, a reč je o prostoru bivše Krajine, Hrvatska se "brine" tako da ih desrbizuje. Stariji umiru, a mlađi nemaju nikakvih uslova da opstanu. Povratnička područja privredno su opustošena i mrtva...
Jedan od inicijatora kolektivnog iseljenja iz sela Bakić je Pero Novaković. Da su toliko muke uložili bilo gde, danas bi mirnije čekali starost, kaže ovaj 62-godišnjak sa kojim će na put u nepoznato krenuti supruga Radojka, sin Predrag i 83-godišnja majka Evica. Pridružiće im još osam porodica povratnika. U to nas uveravaju Stanko - Ćane Bakić, Miloš Bakić, Mirko Bakić i Dušanka Novaković.
PONIŽAVANJE BEZ GRANICA
Kada su se vratili, zatekli su potpuno uništeno selo. Sve je bilo opljačkano i zapaljeno. Bez električne mreže, vode, puta i bez ijednog krova. Tragovi tog divljaštva posle "Oluje" i danas su vidljivi u malom selu, udaljenom tek nekoliko kilometara od Topuskog, opštinskog centra i poznate banje. Selo Bakić, zajedno sa Ponikvarima, Velikom Vranovinom, Hrvatskim selom i Gređanima, čine prvi prsten sela oko Topuskog.
Do svih ovih sela, osim do Bakića, vode moderni asfaltirani putevi. A samo je Bakić srpsko selo, u koje se za vreme kiše i zime ne može doći. Na njihove vapaje da im opština pomogne da srede put do sela, cinično im odgovaraju da traže hleba preko pogače, jer su dobili struju, vodu, obnovu i "šta još hoće".
A država je u celom selu obnovila samo dve kuće, druge su obnovili povratnici uz pomoć stranih donatora, koji su finansirali i električnu i vodovodnu mrežu.
- Kada smo se, pre više od 10 godina, vratili - priseća se 52-godišnji Miloš Bakić - došli smo u ništa. Bunari su bili zatrovani starim mašinskim uljem. Nas petoro krčili smo put do ruševina. Svi smo noćivali u brvnari, koja je jedina ostala posle prolaska "oslobodilaca".
I kada su selo, posle godina teškog odricanja, donekle uredili, postali su njegovi zarobljenici.
- Ovo nisu uslovi za normalan život - dodaje 55-godišnji Stanko Ćane Bakić. - Isto smo udaljeni od Topuskog kao i hrvatska sela, ali do njih vode asfaltirani putevi, a mi se probijamo kroz šiprag.
- U opštini nas uveravaju da nemaju mašinu kojom bi uredili put do nas. Kroz hrvatska sela postavili su asfalt, a sa biroa angažuju Hrvate da za državni trošak uređuju sopstvene živice. A mi smo svi nezaposleni i na birou, ali nas nema na javnim radovima - kaže 32-godišnji Peđa Bakić.
Ne tražimo mi mnogo, uključuje se 58-godišnji Mirko Bakić, ali i to je neostvarivo:
- Otvoreno nas ponižavaju, samo što ne kažu otvoreno - budite srećni što vam ne možemo doći.
DIVLJANJE DŽIPOVA I LOVACA
Ovo selo jedino redovno posećuju lovci i džipovi. Stotine moćnih džipova svakog maja dolazi iz cele Evrope i tu i u drugim srpskim selima testiraju svoje moćne mašine.
- Voze kroz ova naša sela, njive, šume, a posle njih mi više ni ni traktorima ne možemo proći. Ne znamo ko ih dovodi i sa kojim ciljem. Naša imanja su poligon za iživljavanje tih bogatih avanturista. Zašto ih ne odvedu u Zagorje, Međimurje... Ovde je raj za sve i svakog, a pakao za nas, čija je ovo dedovina - priča Mirko, a Pero dodaje kako im lovci, odmah iza taraba, pucaju kao na poligonu.
- Kada oni krenu, mi se zatvaramo u kuće jer kugle lete na sve strane. Čak nas i savetuju da potražimo zaklone, kada su oni u lovu, na našim njivama i okućnicama - žali se Pero.
U hotelu, na bazenima, u zdravstvu, komunalnom preduzeću ne radi nijedan Srbin. Pero Bakić se prisetio jednog konkursa za mesto vozača u domu zdravlja:
- Javili smo Peđa i ja. Ako im treba iskusan vozač, taj sam, ako hoće mladog, evo im Peđe. Primili su čoveka iz 100 kilometara udaljene Sunje, kojem više plaćaju putne troškove nego što bi iznosila bruto plata nekog od nas.
- Zato je nas četvoro na birou - dodaje Radojka Bakić - a kod lokalnih Hrvata u istoj firmi rade cele porodice. Tako štede i na prevozu jer, kao na izlet, kolektivno odlaze i na posao. A u našem selu svi su nezaposleni.
- U ovih desetak povratničkih godina, umesto da smo stali na noge, mi smo klonuli i duhom i snagom. Samo se pitam, kada Hrvatska sledeće godine uđe u Evropu, gde ćemo mi. Nama je san i Austrougarska Franje Josipa. Ja za jednu firmu iz Srbije vozim hladnjaču do Noovosibirska i rusko-kineske granice, ali nešto ovako na tom putu nisam video - uverava nas Pero.
A poštar redovno donosi račune.
- Ne bunimo se mi što plaćamo ono što trošimo, već što plaćamo namete kao što su slivne vode, razne komunalne dažbine, a ništa od toga nemamo - zaključuje Pero Bakić. - Nama slivne vode odnose put, do nas ne može ni vozilo hitne pomoći. Mi smo ravnopravni jedino u obavezama, ali ne i u pravima. Država je našla načina da olakša život doseljenim Hrvatima. Oni imaju beneficirane cene i struje i vode, svih komunalija i još dobijaju izdašnu socijalnu pomoć. A za nas UNHCR naručuje studije o održivom povratku, a hrvatski predsednik ponavlja da povratak Srba više nije bezbednosno već ekonomsko pitanje. Pa zar je velika razlika kojim će nas merama iseliti...
Evropska sramota- Četiri kilometra od turističkog centra živimo kao usred Amazonije. Treba dovesti evropske političare da se uvere sa čim Hrvatska ide u Evropu. To je i njihova sramota. Govore o povratku Srba, a mi koji smo se vratili ne možemo opstati. Sada ne tuku, ali nam život zagorčavaju na sve moguće načine. I ako jednom objave rezultate popisa, tek će se videti koliko nas živi u Hrvatskoj. Njena demokratija nas je počistila - priča 62-godišnja Dušanka Novaković.
|
