Izlečio i Fidela Kastra
Čuveni Makedonac svojim lekom na biljnoj bazi spasao je i Miru Marković od raka dojke, a Franju Tuđmana od kancera na želucu i jetri.
U vreme kada je početkom septembra prošle godine svet obišla vest da je Fidel Kastro umro, jedan Makedonac, mr Ivan Đorđiev je sa njim na Kubi ispijao čaj. Obojica su se slatko nasmejala novinarskoj patki, da bi nekoliko dana kasnije bivši kubanski predsednik dao intervju venecuelanskoj televiziji da bi dokazao da je živ! On i danas prkosi Zapadu zahvaljujući upravo Ivanu Đorđievu iz Novog Sela kod Strumice, koji je pre tridesetak godina pronašao savršenu formulu i na biljnoj bazi napravio lek protiv raka, koji je nazvao "varumin".
Sa svojim preparatom Đorđiev je od raka dojke izlečio Miru Marković još dok je Slobodan Milošević bio živ i na slobodi; Franju Tuđmana od raka na želucu i na jetri. Dok su mediji pisali da je Tuđman teško bolestan, Đorđiev je sa njim na Brionima igrao tenis. Tuđman je doživeo još dva mandata, a umro je od druge bolesti.
Ivan Đorđiev je završio fakultet atomistike u Vinči, koji je tada bio u nadležnosti Mašinskog fakulteta u Novom Sadu. Pošto se od detinjstva interesovao za biljke i njihova lekovita svojstva, u Skoplju je diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu, a potom magistrirao u Ljubljani na ekstrakciji lekovitog bilja.
Beg od motike
- Rođen sam u Novom Selu kod Strumice, na jugu Makedonije, 19. marta 1954. godine kao treće, najmlađe dete od oca Cvetana i majke Velike. Brat mi se zove Đorđe, a sestra Bistra. Dok sam pohađao osnovnu školu u Novom Selu, fudbal me, za razliku od druge dece, nimalo nije interesovao. Ma, nisam voleo ni fiskulturu.
Interesovala me je samo priroda, a ponajviše biljni svet. Pošto sam se rodio i živeo na selu bilo je normalno da pomažem roditeljima oko poljoprivrednih radova, ali sam to nevoljno činio. Hvatao sam krivine kad god sam mogao. Motika me nije zanimala. Moji su gajili duvan, paprike, pirinač... Recimo, u vreme berbe duvana, čim bi ogrejalo sunce, ja bih rekao: "Meni je dosta", a ako bi me roditelji naterali da i dalje radim, ja bih bacio košulju u reku i tu bi bio kraj priče. Kad bi se trebio pirinač, ja sam se trudio da dokažem da sam alergičan na "pijavice" kojih ima puno u pirinču.
- U Kavadarcima sam pohađao srednju školu za hidromelioraciju sa energetikom. To odeljenje je kasnije ukinuto. U Kavadarcima sam živeo potpuno sam, prvo u internatu, a potom pod kirijom. I u srednjoj školi sam bio nemirnog duha, pravi đavo. Sećam se, bio je jedan profesor, zvao se Pirus, koji je po duši bio mnogo dobar čovek, ali je uvek davao slabe ocene. Da bi mu se radi toga osvetili, jednom smo podavili sve patke u školi, uredili ih, ispekli i pojeli. Patke su bile toliko matore da smo ih jedva sažvakali, ali vredelo je, profa je poludeo.
Čaj za sedu kosu
|
Biljna vijagra
|
- Lekovito bilje je počelo da me interesuje pre tridesetak godina. Moj pradeda je bolovao od raka u poodmakloj fazi, pa je mene, kao najmlađeg, uvek slao da mu "uberem lek". On nije bio travar, ali je poznavao puno biljaka i njihova lekovita svojstva. Koristeći biljne čajeve i meleme, bolovi su mu prestali, a njemu je bilo znatno bolje. Na kraju je umro od starosti. Tada sam počeo da se bavim travarstvom, sakupljam i proučavam biljaka.
- Nema planine u Makedoniji i bivšoj Jugoslaviji na kojoj nisam bio najmanje pet puta tragajući za biljkama. A kada bih se vratio u svoje Novo Selo, ja bih eksperimentisao, mešao biljke, pravio čajeve i meleme. Njihova delotvorna svojstva isprobavao sam na sebi, majci, rodbini, komšijama i prijateljima. Moja majka je još kao veoma mlada osedela, a kada je počela da pije moje čajeve kosa je odjednom počela da crni. Videvši to, strogo reče mi: "Sine, batali čajeve, više neću da ih pijem, sada izgledam ko vampir, ljudi će misliti da sam počela da se farbam"!
- Nisam samo tumarao po brdima, livadama i dolovima, nego sam obilazio crkve i manastire, sela i bačila, a od sveštenika, seljaka i ovčara slušao i zapisivao njihova iskustva sa lekovitim biljem. Tako sam pronašao biljku koja može da se upotrebljava kao lek protiv zmijskog otrova. Ipak, još ne prodajem ovaj preparat jer su mi gospoda iz Instituta za virusologiju, vakcine i serume Torlak u Beogradu rekli: "Šta ćemo onda da radimo sa konjima".
- U početku sam od lekovitog bilja i trava pravio samo čajeve i meleme, a potom sam nabavio mašine za ekstrakciju. Lek "varumin" je pre desetak godina od Ministarstva zdravlja Makedonije dobio registraciju kao pomoćno lekovito sredstvo, a potom i kao lek. Po njega uglavnom dolaze ljudi u poslednjem stadijumu, oni koji su već otpisani. Srećom, bez obzira na to gde imaju rak, bilo na mozgu, na plućima, jetri, pankreasu, kod svih je delotovoran.
Otrov sa Kube
- Svi oboleli od karcinoma su bledi, sa velikim, tamnim podočnjacima i zamućenim očima, bez apetita. Svega 15-ak minuta nakon uzimanja "varumina", oči se izbistre, nestanu podočnjaci, a za pola sata se vrati prirodna, zdrava boja lica. Lek daje neviđenu energiju, a za sat vremena bolesnik već traži da jede, bolje se oseća i bolje diše... Taj proces izlečenja traje od 15 do mesec dana, a još dva tri meseca treba preventivno uzimati "varumin". Recidiva nema. Mi preporučujemo da se preventivno još godinu do dve u proleće uzima po još jedna bočica. Za razliku od drugih lekova protiv raka, pa i onog koji je Kuba pod nazivom "vidatoksa" počela da izvozi krajem prošle godine, preparat Makedonca iz Novog Sela napravljen je isključivo od biljaka.
- Kubanski lek je napravljen na bazi otrova takozvanog "crvenog škorpiona" i nastao je posle 15 godina istraživanja. Takav preparat se nekada nazivao "škorpion", a mogao se naći i u Albaniji. Ipak, pre šest godina bio sam nekoliko puta bio na Kubi gde se "škorpion" proizvodio. Naručili smo veću količinu tog leka koji su nam sipali u praznu flašu od kisele vode i na njoj napisali da je otrovno, a zbog velike toksičnosti preporučeno je da se koristi tri puta po jedna kap. Vrativši se sa Kube otišli smo u Bugarsku, gde imamo svoje predstavništvo, a lek "škorpion" smo ostavili u frižideru. Kad smo se vratili, video sam da je flaša skoro prazna. Upitao sam sina gde je tečnost iz flaše, a on i njegova prijateljica mi rekoše da su oni to popili misleći da je hladna voda. Prenerazio sam se kad sam to čuo, jer je u flaši bio otrov. Srećom, njima se ništa loše nije desilo, što znači da su mi utrapili običnu vodu kao lek. Da li su danas napredovali u istraživanju i nešto konkretno uradili kao što se piše, ja to ne znam.
Samrtnik i rakija
- Po mene su u Makedoniju dolazili političari, diplomate, ugledni zvaničnici. Hosnija Mubaraka, bivšeg predsednika Egipta, svojevremeno sam izlečio do raka kostiju. U Bugarskoj smo lečili jednog generala avijacije, u Grčkoj gradonačelnika Soluna i mnoge druge poznate i nepoznate ljude, ali događaj u grčkom gradiću Kukuš, na samoj granici sa Makedonijom, gde sam lečio jednog dedu, načelnika te grčke provincije, najviše mi je ostao u sećanju. Kada sam stigao u Kukuš i ušao u sobu kuće gde se nalazio bolesnik, ugledao sam sedam-osam generala i maršala. Gledali su me s nepoverenjem. Rekao sam im da jedna stolica mora da ostane prazna za bolesnog dedu i dodao da će on za 15-ak minuta ući u sobu. Oni su me zapanjeno gledali jer deda šest godina nije ustao iz kreveta, pa im nije bilo jasno šta ja to pričam. Rekoh im: "Za 15 minuta ćete ga videti ovde u odelu, a ne u pidžami" i preporučio im da i dedi sipaju čašicu rakije. Dedi sam dao flašicu "varumina". Rekao sam da je odmah popije i da dođe kod nas u sobu gde ga čekamo sa rakijom. Posle 15-ak minuta deda se pojavio, a svi generali su zinuli u čudu!
