Pokrala nas vlastita država
Adam Marinčić i Janko Baćo Oreščanin već deceniju vode sudski spor da im se vrati imovina opljačkana posle Oluje.
DVA POVRATNIKA: Baćo i Adam
Adam Marinčić iz Vrginmosta i Janko Baćo Oreščanin iz Blatuše, vršnjaci i prijatelji, već osmu deceniju dele gotovo identičnu sudbinu. Od školskih klupa do povratničkih dana za koje nemaju lepih reči. Onu jevrejska kletvu - imati, pa sve izgubiti - Adam i Baćo proživeli su ne jednom, već dva puta.
Prvi put u ratu 1941. kada su im očeve zajedno sa 1.200 Kordunaša ustaše zatvorile u glinsku pravoslavnu crkvu i tamo zverski pobili, i drugi put 1995. u Oluji, kad su ostali bez sve imovine i prognani u Srbiju.
Tako su hrvatsku opsednutost "očišćenom državom" skupo plaćali. Ali, ni to nije najgore. Naime, kada su se vratili iz izbeglištva, pre više od 10 godina, naivno su verovali da su svoje račune podmirili. Vratili su se sa suprugama, Milkom i Ljubicom, Baćo i sa sinom Žarkom, koji taj korak smatra kardinalnom greškom. Adamov sin je ostao u Srbiji.
Iako na leđima nose 78 godina ispunjenih samo radom, koji im je doneo zavidan uspeh, sada već punih 10 godina vode sudske sporove za impresivnu imovinu koju im je prisvojila vlastita država. Nemaju iluzija da će tu pravnu bitku dobiti, ali ne nameravaju da odustanu. Tužiće se, kažu, do sudnjeg dana. Za sve što im je opljačkano imaju svedoke i dokaze da je to prvih dana po Oluji učinila Hrvatska vojska.
Kada je Baćinu suprugu Ljubicu, još 1997. "policijska ophodnja" upitala ko joj je zapalio kuću, rukom im je pokazala na pročelje na kojem su se isticala dva stilizovana slova U i rekla: "Zar ne vidite da su se potpisali?" Te potpise hrvatski sudovi ne priznaju.
- Na Kordunu, Baniji, Lici vreme je stalo, osim što nama starijim otkucava poslednja deonica - kaže Baćo.
Deset povratničkih godina junaka naše priče ispunjene su samo novim nepravdama. Pričaju tako kako su ih obilazile nekakve državne komisije koje su popisivale svakom domaćinstvu imovinu, objašnjavajući to zahtevima Evropske unije, čiji će punopravni član Hrvatska postati sledeće godine. I pod pretnjom sankcijama Adam i Baćo odbili su saradnju. Prethodno su ih pitali imaju li u tom evropskom upitniku i rubriku šta su imali do Oluje. Rekli su im da to Evropu ne zanima.
A Baćo i Adam bi nabrojali: radne mašine, rovokopače, utovarivače, kamione, traktore, linije za izradu crepa, pravljenje testa. Bio bi to impresivan popis i za Brisel. I još kada bi dodali da je sve to prisvojila država, odnosno njene pljačkaške horde, koji se ponose svojim evropejstvom.
- Ma kako da nam vrate imovinu kada su mi pune četiri godine uskraćivali penziju?! - reći će Adam, prisetivši se kako je jednu unproforku, iznerviran torturom birokratije, pitao što "srpsku gamad puštaju da se vraća i zagađuje tako uljuđenu Hrvatsku, što ih ne ubijaju odmah na granici". Kaže da nema vrata u Zagrebu, Sisku, Karlovcu koja nije otvorio da bi dobio zarađenu penziju, a kada su mu je, posle četiri godine, konačno dali, oteli su mu 15 meseci.
- Nemam baš ništa lepo što bi mogao reći o ovoj državi jer nas nisu ojadili kokošari, već država i zato je nikada ne mogu doživljavati kao svoju - ističe Adam, a Baćo se priseća svog prvog povratničkog ulaska u dvorište, kada je zapretio supruzi da je ne bi slučajno video da zaplače.
- Svega smo imali, a nije nam ni trebalo toliko - rekao je tada Baćo.
Sada ni Baćo, ni Adam više nemaju snova, ali ni mirnog sna. Država se brine da uvek budu budni.
Obećana zemlja
|
