Za spas Kuča žrtvovali potomstvo

Rovca i Kuče deli provalija kanjona Morače, jednog od najsurovijih i najneprohodnijih u Evropi. Nisu mnogo bliži ni otkad je pre više od pola veka desnom obalom Morače, podno Rovaca, protutnjala magistrala, a dvadesetak godina kasnije i pruga Beograd-Bar kroz lutovske litice leve obale.

Staro groblje rovačkih vitezoca na Tnjanju

Između ova dva glasovita crnogorska brđanska plemena je, međutim, mnogo ranije, pre bezmalo dva i po veka, podignut nevidljivi, ali neporušivi most koji i danas stameno traje i čuva od zaborava jednu vitešku legendu, prijateljstvo koje nepomućeno traje, a iskovano je u mukama vekovne borbe Crnogoraca i brđana da se odupru stalnim i upornim nastojanjima Turaka da im zatru seme i ugase tanušni plamičak slobode, koji je treperio u nedohodima i besputima klanaca, neosvojivim tvrđavama za tursku silu i strepacu.

Stizali su fermani sa Porte carigradske, smenjivali se u Skadru paše i veziri, sve silniji i nemilosrdniji jedan od drugoga, vojštili na Crnu Goru, naročito na ljuta brđanska plemena, koja dugo nisu zarezivala ni vlast crnogorskih gospodara sa Cetinja, ali su se vazda vraćali bez barjaka, ostavljali spržene uboge domove, ali i okrvavljene drobnjačke, moračke, rovačke, vasojevićke, kučke, bratonožićke, piperske i bjelopavlićke litice niz koje su se lomile njihove vojske, ginuli paše i veziri, a život i prkos se posle iznova rasplamsavao.

Za sva vremena: Spomenik moračko-kučkom prijateljstvu

Jedan takav pohod je 1774. godine preduzeo i zloglasni Mehmed-paša Bušatlija, s ciljem da zatre Drekaloviće, najuglednije i najnepokornije Kuče. Pred silom koja je, po nekim izvorima, brojala i svih 15.000 vojnika, goloruki narod se povlačio u nedođije i gudure kanjona Male rijeke u nadi da će tu naći spas. Ostalo je za njima sedam sprženih sela i veliki broj izginulih i s jedne i s druge strane za četiri krvava dana borbe.

Zbeg se na kraju zatvorio i zabarikadirao u jednoj pećini u kanjonu Male rijeke i svi pokušaji Turaka da dopru do nje i unište zbeg ostali su uzaludni. Vrata pećine su već bila zatrpana leševima i Turaka i branilaca, koji su se na kraju, kad je ponestalo praha i olova i kad su izlomljeni jatagani, i kamenjem branili. Legenda veli da je tu bila i gde koja slomljena kolevka - kad je ponestalo i kamenja ojađene majke su i kolevkama branile ulaz u pećinu...

I kad je izgledalo da spasa nema, kad su Turci pripretili mačem i ognjem svima uokolo koji bi pritekli u pomoć Kučima, u pećinu su jedne noći banuli Rovčani na čelu sa vojvodom Minjom Radulovim i pod okriljem noći zbeg izvukli između straža turskih. Tajnim stazama i bogazama kroz slomovrate lutovske spustili su se do Morače, našli plitak gaz, a onda se uz litice rovačke na desnoj obali reke popeli do Trmanja, do Rovaca, do luke spasa.

Sedam godina su potom Rovčani čuvali Kuče, delili s njima domove, zlo i dobro, siromaštvo i nemaštinu i zajednički se odupirali turskom zavojevaču koji je pokušavao da prodre i u tvrđavu rovačkog nedohoda, da istrebi preostale Kuče i

nemilosrdno kazni Rovčane zato što su prekršili njihovu zapovest i pružili im utičište.
Nije im pošlo za rukom ni jedno ni drugo.

Kuči su se posle sedam godina vratili na svoja ognjišta, ali nikada nisu zaboravili dobročinstvo i žrtvu Rovčana, a Rovčani su pre koju godinu podigli spomenik na Trmanju za nauk svima da je u životu sve prolazno sem prijateljstva i ljubavi, da je čovek vredan samo onoliko koliko ima prijatelja i da je čovekoljublje i prijateljstvo prava i jedina mera svega.

Na spomeniku nije napisano, ali se i u Kučima i u Rovcima s posebnim poštovanjem ističe i pamti nečuvena žrtva kako su i jedni i drugi žrtvovali potomstvo zarad očuvanja prijateljstva.

I jedni i drugi su se zakleli da će im žene biti sestre i da se za sve vreme dok su Drekalovići u Rovcima ni kod njih ni kod Rovčana neće roditi dete. I održali su reč!