Radovan Karadžić: Ja nisam otac Republike Srpske

Bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić u pisanom intervjuu iz Haga, gde se protiv njega vodi proces zbog optužbi za zločine tokom ratnih sukoba u BiH, ocenjuje da bi nezavisnost Srpske bila najbolja opcija, ali samo ako bi to bilo dogovoreno sporazumom tri strane, i ističe da ne bi žrtvovao mir za nezavisnost, te da ne sumnja da će sva tri naroda, pre ili kasnije, shvatiti da dominaciju niko neće moći da ostvari.

Bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić u pisanom intervjuu iz Haga otkriva zašto mu se ne dopada kad neko kaže da je on otac Republike Srpske

 

Kako vidite Pepubliku Srpsku dvadeset godina nakon osnivanja - kao bolju ili goru nego što ste očekivali?

- Nije gora nego što sam očekivao, jer je sve sa Republikom Srpskom od samog početka bilo potpuno nepredvidivo - niko nam nije garantovao da ćemo dobiti Republiku Srpsku. Naprotiv, svi uticajni elementi u svetu bili su protiv nje. Ali, sve njih su pobedili oni koji su bili spremni da daju svoje sinove u borbu. Ne dopada mi se kad se kaže da sam ja otac Republike Srpske. Očevi su oni koji su dali najdragocenije - decu za Republiku. Svi smo mi samo sinovi i kćeri Republike Srpske. Kad gledam medije u Republici Srpskoj, posebno BN televiziju, vidim - Slobodu. Postoji napredak u svakom selu - prvo kulturni i duhovni, a onda ekonomski. Ekonomski će doći kasnije.

Temelj za unapređenje društva je sloboda, a Republika Srpska je ima. Svako biće ima pravo na slobodu, a oni koji su izdržali užasne vekove iščekivanja slobode, kao što su Srbi u BiH, sigurno je zaslužuju u punoj meri.

Postoje četiri moguća pravca za budućnost Republike Srpske i BiH - izvorni "Dejton", nezavisna Pepublika Srpska, federacija tri nacionalna entiteta i centralizacija. Kojem od njih dajete prednost?

- Najrealističniji pravac je izvorni "Dejton". Ono što je u njemu izmenjeno nelegalnim akcijama najlakše je poništiti legalnim odlukama. Ja sam lično sa ambasadorom Holbrukom i našim najbližim saradnicima kreirao prvih šest tačaka Dejtona. Ti koreni, koje smo usadili, donekle su izmenjeni u Dejtonu. Mnogi pokušavaju da ga zauvek promene, posebno oni koji bi trebalo da ga primene.

Zajedničke ustanove, u smislu centralne vlasti BiH, uvek su bile negde drugo: u Carigradu, u Beču, pa kratko, ali nezaboravno, u Zagrebu, zatim u Beogradu, a uskoro verovatno u Briselu. Dakle, svako od nas bi trebalo da zaboravi ideju da ostvari neku prednost iz zajedničkog života, i da prihvati jednakost i legitimitet interesa.

Federacija od tri entiteta izbegla bi rat. Nažalost, za sve nas je u Dejtonu završilo gore nego što je moglo u Lisabonu. Da ne pominjemo žrtve, političko rešenje je lošije za sve, a posebno za Hrvate, koji nisu srećni bez svoga entiteta, ali šta je - tu je. Niko ne bi trebalo da bude srećan ako je iko nesrećan.

Četvrti smer, centralizacija: svaki pokušaj centralizacije bio bi razoran za BiH, više nego što je bio za Jugoslaviju, a završio bi istim rezultatom - sve bi se raspalo.

Posebno me zapanjuje činjenica da oni koji su odgovorni za izbijanje rata i dalje zavaravaju sve nas, a posebno muslimanski narod, govoreći kako su "odbranili" BiH. To je još jedan zločin, zločin zanemarivanja nepotrebnih žrtava - pošto je ovakva BiH bila prihvaćena i od Srba i od Hrvata na samom početku 1992. godine.

Šta biste danas, na položaju na kome ste jednom bili, uradili drukčije?

- Niko ne može reći šta bi uradio drukčije. Mi nismo stvarali situacije, mi smo reagovali na situacije koje su stvarali drugi - domaći, kao i najmoćnije sile sveta. Bilo je previše aktera koji su bili mnogo moćniji od onih koji su reagovali.

Sporazum koji sam dosta rano postigao sa Matom Bobanom spasio je živote desetina hiljada Hrvata, Srba i Muslimana. Žalim što nismo mogli da postignemo slično sa Muslimanima, osim sa Fikretom Abdićem, sa kojim sam ja sklopio mirovni sporazum, i ubijanje je prestalo, bar u toj zoni.

Događaji su bili tako krupni da nismo uspeli da izbegnemo razaranja, i jedva smo nalazili načine da ih smanjimo. Duboko žalim što su sva tri naroda patila nizašta. Još čekamo da se pojavi hrabar muslimanski lider koji bi obavestio muslimanski narod da smo mi, Srbi, prihvatili oba originalna muslimanska predloga: i g. Izetbegovića - da se BiH rearanžira u tri republike, i g. Zulfikarpašića - da BiH ostane jedinstvena, u Jugoslaviji. Oni koji su hteli, i još hoće sto odsto vlasti u sto odsto Bosne u potpunosti su odgovorni za rat i za sve patnje stanovništva BiH.

Muslimanske vođe, koje su bile za rat, žrtvovale su svoj i naš narod.

Potpuno je pogrešno reći da je Republika Srpska nastala u ratu. Republika Srpska je stvorena tri meseca pre rata, na bazi demokratskih prava, koja je priznavao svaki kasniji mirovni plan, i nastala je u istoj zgradi Skupštine. A Lisabonski sporazum je predvideo konačni izgled unutrašnjeg uređenja Bosne - kakvo je ono sada. Da ga nije odbacila SDA, ne bi bilo žrtava, ostali bismo bliži, a jedino što se nekome ne bi svidelo bila bi Nobelova nagrada za mir paru Karington - Kutiljero. Rat je izbio zato što su pokušali da ospore i vojno unište Republiku Srpsku, a ne zato što je ona formirana.

Da ste sada predsednik Republike Srpske, koji bi bili Vaši prioriteti?

- Mnogi prioriteti, predviđeni Petrovdanskim osnivačkim Programom SDS-a, već su ostvareni - nije ih ostvario samo SDS, već i svi mi. To je na prvom mestu pomirenje partizana i četnika, zatim smo premostili provaliju između ruralnih i urbanih Srba, vratili se izvornoj srpskoj kulturi, tradiciji, spiritualnosti itd. - što sve čini Slobodu. Nismo uspeli da sačuvamo Jugoslaviju, ali to nije zavisilo od nas.

Teško mi je da kažem šta bi bili moji prioriteti sada, zato što ne znam sa kakvim se sve izazovima suočava vođstvo Republike Srpske, i Vlada, i odgovorna opozicija, osim onoga što vidim u medijima. Uvek ima stvari koje su poznate samo onima u vlasti. Velika stvar je što u samoj Republici Srpskoj nema sporova fundamentalnim stvarima, tako da ona ne može biti ugrožena, da ne govorimo - uništena.

Čim Republika Srpska bude bezbedna, treba da krene ekonomski napredak svake porodice i pojedinca. Dakle, sloboda, opstanak Pepublike Crpske, kulturno i duhovno uzdizanje, a onda će ekonomija i druga polja da napreduju sama. Ako ne postojimo u slobodi, ne možemo unaprediti ništa.

Možda, da sada vodim Republiku Srpsku, ne bih davao saglasnost da iko ko osporava Republiku Srpsku ima ikakvu ulogu u zajedničkim organima. Takvi mogu da rade šta hoće u Federaciji BiH, ali nije prihvatljivo da budu u zajedničkim telima kad osporavaju pola BiH. Vredi o tome razmisliti.

U toku je rasprava u BiH i Srbiji o ispravnosti pristupanja EU. Kakvo je Vaše mišljenje?

- Mi ne znamo tačno šta će EU biti sutra i kakva će biti konačna slika EU, jer se ona menja iz dana u dan pod teretom ekonomske krize. Cilj svih evropskih ratova bilo je stvaranje jedne države od evropskih nacija. Čuli smo nedavno od Angele Merkel da - mir zavisi od opstanka evra. Nama se ovde sudi za mnogo manje reči. Ako bi propast evra dovela do evropskog rata, kakva je to izvesnost Unije? Jedino Nemačka izvlači prednost iz ove krize, koristeći je za dalju integraciju Unije, čiji kraj se ne vidi, a unitarizacija nije nemoguća.

Ako EU ostane kakva je sada - bez prerogativa supranacionalne države i ako bi Republika Srpska i Srbija bile ravnopravni članovi, ja bih bio za priključenje.

Međutim, bio bih veoma oprezan. Jugoslovenske republike su se osećale nekomformno u labavoj jugoslovenskoj federaciji, mnogo labavijoj nego što EU može uskoro postati, a sada žure da svoj suverenitet predaju novoj zajednici, u kojoj ćemo svi mi - bivši Jugosloveni imati znatno manju, beznačajniju ulogu nego što smo imali u Jugoslaviji.

Poznato je da niste želeli ulogu nacionalnog lidera i da ste jedva prihvatili da vodite SDS. Jeste li ikad zažalili zbog toga i biste li to uradili ponovo?

- Svakako nisam želeo da budem aktivan političar. Ali, bio sam spreman da žrtvujem dosta vremena i energije da pomognem koliko mogu da se ustanovi SDS, ne da je i vodim. Zato se nisam ni kandidovao na izborima 1990. Nisam imao razloga da menjam svoj život, pošto je on bio dobar. Imao sam profesiju koja mi se dopadala, porodicu koju sam voleo, a imao sam i prijatelje s kojima sam se družio. Nisam želeo ni da vodim Republiku Srpsku, a i ne bih da nije bilo vanrednih događaja.

Moje razumevanje ljudske sudbine jeste da čovek mora izvršiti sve dužnosti - koje se pojave pred njim - svim svojim sposobnostima. Dužnost je nešto što te čini čovekom, pogotovo ako se ona odnosi na tvoje obaveze prema drugima. Ima stvari koje moraš obaviti bez zapitkivanja i moraš da ih obaviš u skladu sa svojim srcem i dužnostima.

Radije bih pisao svoje knjige i igrao se sa unucima i praunucima kad dođu, nego se bavio politikom. Dakle, ne bih sve ovo uradio ponovo, osim ako bih bio zahvaćen okolnostima kakve smo sreli devedesetih godina prošlog vijeka, a u tom slučaju - ponovo bih ispunio svoje dužnosti, bez obzira na to koliko bi me koštalo.

Nažalost, članovi moje porodice propatili su mnogo više od mene, iako nisu prigovarali, već su delili teškoće sa mnom.