Mirić: Srba ima za dva staračka doma

Rezultati popisa stanovništva u Hrvatskoj ni posle gotovo godinu dana još nisu saopšteni. Penzionisani profesor Zagrebačkog univerziteta dr Jovan Mirić uveren je da je hrvatskim statističarima, posle svih "munja", "bljeskova" i "oluja", neprijatno da saopšte broj preostalih Srba, pa čekaju pomoć demografa koji bi to mogli "stručno" da objasne.

Dr Jovan Mirić

Dr Mirić je siguran da ni hrvatske statističare, demografe i političare očekivani rezultati neće ražalostiti, kao i da niko neće pustiti suzu nad malim brojem Srba.

Rodom je iz ličkog sela Krbavice, u kojem danas nema žive duše. Krbavica je 1990. imala 750 stanovnika, a danas u njoj živi tek dvadesetak staraca.
 

Tako je u celoj bivšoj Krajini, gde su Srbi bili većinsko stanovništvo.
- Od Banije do Udbine svi bi stali u dva staračka doma. To je tragično.
 

Do 90-ih godina nije tako bilo?
- Srbi su bili većina u oko 1.000 naselja u Hrvatskoj, a sada su to još možda u pedesetak. Za povratak nema nikakvih uslova. To što čujemo su samo političke floskule.
 

Kakve rezultate popisa očekujete?
- Ti rezultati biće poražavajući. Mogli bi prevazići i Tuđmanova poželjna očekivanja. U tradicionalno srpskim naseljima gotovo da ne postoji niti jedna škola niti za njom ima potrebe. Srbi nemaju podmlatka. Profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu Josip Kregar objavio je poražavajući podatak da na zagrebačkom Sveučilištu, na kojem je nekada bilo više od 15 odsto Srba, danas nema nijedan odsto. Sve je očišćeno, pogotovo na intelektualnom i kulturnom planu. To je drastičan primer kako se jedan narod degradira i uništava.
 

Hrvatska zvanična politika tvrdi da je najbolje rešila manjinsko pitanje, da joj Evropa može pozavideti?
- Rešila ga je tako da Italijan Furio Radin naprosto nema protivkandidata na izborima, da Jevreji imaju samo dvojicu Goldštajna, a Srbi Milorada Pupovca. Nema gužve ni konkurencije na manjinskoj sceni jer su manjine svedene su na folklor i služe samo za prigodno pokazivanje. Možda Srba još ima tri odsto, ali već na sledećem popisu ta će se brojka prepoloviti. Reč je uglavnom o starcima, a mlađi povratnici nisu dobrodošli.
 

Zar je tako lako zaboraviti zavičaj?
- Zavičaj nije samo mesto na geografskoj karti gde si rođen. Zavičaj je nešto više. Zavičaj je gde si dobro došao i gde si, kako bi se ovde reklo, doma. Srbi u Hrvatskoj potpuno su izgubili taj zavičaj. Najveća tragedija nije toliko što su kuće srušene, već što su srušeni temelji svih međuljudskih odnosa. Srbi ni danas nisu poželjni u ovoj sredini. Zlo koje je učinjeno u ovih 20 godina u raskopavanju odnosa među ljudima i na razvijanju mržnje, ni sledećih 100 godina ne može se popraviti.
 

Nekadašnje srpske sredine sada "krase" novoizgrađene katoličke crkve?
- I to je poruka Srbima, potencijalnim povratnicima. To je sada katolička sredina. To je podlo i ne služi na čast Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj. Ali kome je tu do časti. I zato je povratak Srba u Hrvatsku završen proces.
 

Može li se danas uopšte govoriti o Srbima u Hrvatskoj?
- Nažalost, ne može. To su grupe pojedinaca, razbijene u svakom pogledu. Desilo se ono što je i bio cilj hrvatske politike, države, vlasti. Konstanta te politike može se meriti decenijama, a to je da treba Srbe svesti na potpuno zanemarljiv broj.
 

Može li se u tom smislu povući paralela Pavelić - Tuđman?
- Tuđman je sproveo načelo Pavelićeve politike o rešenju srpskog pitanja. Iako nema pouzdanih podataka, iz brojnih izvora može se doći do realnog stanja.

U Hrvatskoj je uoči poslednjeg rata, po popisu iz 1990. bilo 580.000 Srba. Bavio sam se analizom imena koji su se na tom popisu izjasnili kao Jugosloveni i među njima je daleko najviše bilo Srba, oko 70.000.

Dakle 1991. u Hrvatskoj je bilo više od 650.000 Srba.
 

A danas?
- Gledajući te različite podatke, mislim da ih nema ni 200.000. Dakle, dogodilo se ono što je Tuđman i želeo. Srbe svesti ispod tri odsto.
 

Srbima se poručuje da su dođoši, dotepenci i da su samo otišli odakle su došli?
- Srbi u Hrvatskoj nisu dođoši. Oni nisu niotkuda došli. Oni su ovde nastajali vekovima.

Pre 300 godina nacija gotovo i nije bilo. Srbi su nacijom, kako je danas razumemo, postali na tlu Hrvatske. I zajedno s Hrvatima vekovima su gradili kulturu, istoriju, socijalne odnose.

Srbi iz Hrvatske danas zavičaja i domovine nemaju. Srbija im to ne može nadomestiti. A u Hrvatskoj su bili uvažavana zajednica.
 

Čime to možete potkrepiti?
- Njihovim brojem do poslednjih ratova i statusom koji su imali u Hrvatskoj. Svi konstitutivni akti Hrvatske unazad 200 godina Srbe su tretirali kao drugi konstitutivni narod. Tek ih je Tuđman izbacio iz Ustava kao narod i preveo u nacionalnu manjinu. Tako ih je i na tom planu ponizio, potirući na najgrublji način te istorijske činjenice.

Je li u tome imao i podršku sa strane?
- Apsolutno! Srpska politika išla mu je na ruku. Miloševićeva i Tuđmanova politika bile su na zajedničkom poslu uništavanja Srba u Hrvatskoj. Srbija, koja je 90-ih bila izolovana i prokleta, delom i sopstvenom krivicom, ali pre svega zbog međunarodne politike, Srbima u Hrvatskoj i nije mogla biti pouzdan oslonac.
 

Što preostaje Srbima u Hrvatskoj?
- Njihova pozicija, što god mislili o Srbiji, ne može se odvojiti od te matice, pogotovo u etničkom smislu. Korpus smo iste nacije, jednog etnosa i upućeni jedni na druge.
 

Kako ste kao intelektualac ocenjivali situaciju uoči tragičnog raspleta?
- U moj zagrebački stan 1990. došli su moji Ličani, predsednici nekoliko opština i sekretari komiteta. Sećam se Jove Kablara iz Knina, većinu imena sam zaboravio. Došli su uznemireni da čuju i moje mišljenje, mada sam uvek bio izvan politike.

Rekao sam im otprilike ovako: "Gledajte, ljudi, sve možete, ali ne smete uzeti oružje u ruke. Ako to uradite učinićete najveću uslugu proustaškim snagama u hrvatskoj politici. Samo bez oružja morate upotrebiti sva sredstva građanskog otpora, neposlušnosti. Neće vam biti lako, ali se po svaku cenu klonite oružja."
 

Uoči mitinga na Petrovoj gori 1990. javno ste se obratili Srbima da "ne narušavaju mir Petrove gore"?
- Bio sam tada u bolnici, došao je novinar "Večernjeg lista" i tako nešto sam poručio Srbima. I posle toga, kada je u Krajini, na Vidovdan, bio referendum o osamostaljenju rekao sam: "Nemojte Vidovdane pretvarati u smrtovdane, to vam ništa dobro neće doneti, a zidanjem granica zazidaćete svoju i sudbinu svoje dece."

Nažalost, događaji koji su usledili pokazali su da sam bio u pravu. I da zaključim, tadašnja beogradska i zgrebačka politika radile su na tragičnoj sudbini Srba u Hrvatskoj. S tom razlikom što je Tuđmanu to bio opsesivni cilj, a Milošević je dezorijentisan samo glavinjao.