Čovek koji je preživeo Titanik

Malo je poznato da su na Titaniku, brodu koji je potonuo na svom prvom putovanju, bila i trojica Makedonaca - Stojko Kajević iz sela Čučer i braća Mile i Janko Smilevski iz sela Tresonče blizu Mavrova. Brodolom je preživeo jedino Stojko Kajević.

Sa nešto malo para u džepu, tada 16-godišnji Stojko je u poslednjem trenutku u engleskoj luci Sautempton kupio kartu od jednog sveštenika koji je bio sprečen da putuje. Njegova sreća i nada u bolji život kratko su trajali.

U noći 15. aprila 1912. godine Titanik je udario u santu leda i potonuo u hladne vode Atlanskog okeana zajedno sa 2.238 putnika. Srećom, među 706 ljudi koji su se spasli našao se i Stojko Kajević. Kada je brod počeo da tone, on je skočio u okean. Prvo se uhvatio za jedan čamac na kome su, kako je opisao, bila neka gospoda. Molio je i kumio ih da ga izvade iz vode i prime u čamac, ali su oni to odbili. Iscrpljen i na kraju snage, Stojko je uspeo da se zakači za jedan prevrnuti čamac. Tu ga je našao i od sigurne smrti spasao izvesni oficir Loj.

Ovu priču znaju stariji žitelji Čučera, sela na Skopskoj Crnoj Gori nastanjenog Srbima. Sada je prepričavaju i mlađim pokoljenjima.

Kuzman Kržalovski

- Stojko je bio moj pradeda i sećam ga se kao kroz maglu. Priča o njemu se prenosi sa kolena na koleno, kao i to da ga je spasao neki oficir Loj, koji je u svoj čamac ukrcao još 12 ljudi. To sam čuo od mog oca. Nažalost, u vreme rata kuća u kojoj smo živeli je bila opljačkana, pa nemam nijednu fotografiju dede. Ni od njegove kuće ništa nije ostalo - kaže 60-godišnji Živko Kajević.

Nekoliko kuća od njegove živi Trajanka Kajević-Lulević, koja je se seća da se Stojko vratio u Čučer 1948. godine i odmah zaposlio u jednoj skopskoj firmi.

- Vratio se u rodno selo, ali ga je jedna od njegove tri ćerke, mislim da je bila pilot, nagovorila da se vrati u Ameriku. Tamo je u Čikagu i umro u 80. godini života. Bio je uvek vedar i nasmejan, a ljudi su ga zvali Debeli zbog njegovih 200 kilograma - priseća se ova 80-godišnjakinja.

Jedinog Makedonca koji je preživeo udes Titanika seća se i najstarija žiteljka Čučera, 92-godišnja Zvezda Zvezdanovski, čija je majka bila bratanica Stojka Kajevića.

Sreću Stojka Kajevića nisu imali braća Mile i Janko Smilevski iz sela Tresonče blizu Mavrova na zapadu Makedonije. I oni su sanjali o obećanoj zemlji Americi, ali na cilj nikada nisu stigli.

U Tresonču i danas živi jedan od potomaka Mileta i Janka Smilevskog, najstariji učitelj u selu, Kuzman Kržaloski. U đački dnevnik pedantno je beležio detalje o sudbini Mileta i Janka koje mu je pričao njegov otac.

- Miletova i Jankova majka je bila sestra moga dede. Zvala se Trena, a kada je čula da joj deca hoće da idu u Ameriku, za to nije htela ni da čuje. Moj deda ju je, ipak, ubedio da ih pusti - priča Kuzman.

Imali su dućan u Solunu, družili su se sa trgovcima, govorili srpski, bugarski, turski, vlaški, albanski. Iz Soluna su otišli u Francusku, odande u Englesku i tu se ukrcali na Titanik.

- Prošlo je tri meseca, a od Mileta i Janka ni traga ni glasa. Jedno jutro njihova majka Trena je došla kod mog dede, počela da plače i da ga moli da pokuša da sazna šta se desilo sa njima. "Brate", rekla mu je,"čudan san sam sanjala. Puno ljudi vezanih užetom plove u mutnoj vodi, a iznad njih crni oblaci. Evo, i ker ispred kapije danima zavija. Ovo nije dobar znak" - zabeležio je Kuzman priču svoga dede, čije ime sada on nosi.

Nekoliko dana kasnije, Trenin brat je otputovao u Solun, a odande se vratio sa lošim vestima - Titanik je potonuo.

- Kada je Trena čula za nesreću, danima nije prestajala da plače i proklinje tu daleku zemlju veleći da je Amerika za nju čemer(ika) - veli Kuzman.

Tela Mileta i Janka nikada nisu pronađena.