Šenk: Gradovi ubijaju ljude

Za Robeta Šenka kažu da je dobrovoljno zaglavio u blatu. I u potrazi za takvim ambijentom preselio se pre četiri godine iz Pule u Blatušu na Kordunu. U Puli su mu ostale diplome muzičkih akademija iz Sarajeva i Roterdama. U novi dom je poneo samo violončelo.

Prethodno je prodao svetski uspešnu firmu kutija za muzičke instrumente i sa gradskog asfalta došao u šumu. Zapravo u jedan zaselak u Blatuši, desetak trošnih kuća i oko stotinak hektara zemlje koje je kupio od izbeglih Srba.

Tako u Blatuši ostvaruje svoju novu životnu misiju, čiji je moto okupiti ljude i živeti u skladu s prirodom. Projekat ekoselo Blatuša je danas deo hrvatske ekološke organizacije EkoSensa, dela globalne mreže ekosela sveta. Okuplja uspešne, ali nezadovoljne.

Pobegao iz grada: Robert Šenk

Šta vas je nagnalo na životni preokret?
- Život počinje kad se vratiš sam sebi i kad si dobro sa samim sobom, a onda s prirodom i ljudima oko sebe. Kad sam postigao da drugi rade za mene, a da ja mogu do kraja života sedeti i samo ubirati plodove, a to je ono što većina poslovnih ljudi želi postići, shvatio sam da nisam postigao ništa. Sve sam mogao, ali više ni u čemu nisam video smisla.
 

Ono o čemu mase sanjaju vi ste bacili u blato?
- Pa tako to sanjarima izgleda. I sam sam prošao to u životu. Dok sam bio s one strane, uvek sam čekao da još nešto završim, još nešto postignem da bi onda počeo živeti. I kada sam došao do te tačke, kada sam mogao početi da živim, više nije bilo proizvoda, kupovine, zabave, putovanja koje sebi nisam mogao priuštiti, više nisam imao gde da pobegnem od sebe. Shvatio sam da sam na pogrešnom putu i da je jedini izlaz da se vratim prirodi.
 

Sa gradskog asfalta u kordunske šikare?
- Gradovi su dizajnirani za beg od sebe. Najveći problem je biti sa sobom. Trebalo mi je neko vreme da prodam firmu, shvatim šta hoću i vratim se sam sebi.
 

Kako se ovde preživljava?
- Kad dođete ovde prvo što shvatite jeste da ne morate brinuti o osnovnoj stvari, a to je hrana. Ovde ima hrane u izobilju i u prirodi i one koju možete sami uzgajati.
 

Kako to postižete?
- Prirodu ne eksploatišemo nego dizajniramo. To ne znači težak rad, nego pametan suživot u kojem prirodu navodimo da daje obilatije plodove. Za to je potrebno osluškivati prirodu da bismo se sa njom uskladili. To isto vredi i za vaspitanje deteta, život s drugim ljudima, sa životinjama.

Mi se ovde učimo međusobnom slušanju, mirnom rešavanju konflikata, jednoj generalnoj pristojnosti kojom ne obilujemo na ovim prostorima.
 

Kako zamišljate ekoselo za pet godina?

- Pet godina je dugi period. Mi više nemamo vremena. Svedoci smo strašnog ubrzanja. Nacije se raspadaju, monetarni sistem se raspada, porodice se raspadaju. Cela ideja oko koje smo stvorili svoje živote urušava se pred našim očima. Mislim da smo stigli na ivicu ponora.
 

Ovde ste našli spas?
- Ljudi se u celom svetu sve više okreću spiritualnosti. Ono što je ranijim generacijama bilo cilj, obezbediti se materijalno, više nije prioritet. Te su generacije nesrećne, nisu dobile nikakav kvalitet u životu, samo su se udebljali. Na ovakvim mestima želimo da napravimo jedan iskorak u kvalitetu života.
 

Šta je za vas kvalitetan život?
- On se ne meri samo dobrom, zdravom hranom, slobodnim vremenom, nego po tome koliko ćemo sebi posvetiti pažnje jer smo sebe zapostavili.
 

Zbog čega to činimo?
- Nama upravlja strah od preživljavanja. To muči celi svet. Mi na ovakvim mestima i u ovakvim zajednicama pokušavamo da iskoračimo u jednu višu sferu. To je opšti problem. Ne učinimo li taj iskorak, kao vrsta nećemo preživeti.
 

Otkud takva apokaliptičnost?
- Evolucija nas na to tera. Ako to ignorišemo, nestaćemo. Istorijsko iskustvo to potvrđuje. Nestajale su cele vrste u istoriji Zemlje.
 

U kakvoj je vezi Blatuša sa opstankom vrste?
- Ovde su se okupili ljudi koji su uvideli u čemu je kvaka. Mi imamo neke više ciljeve. Nismo luzeri. Imamo više ciljeve, verujemo u njih, ali nismo vernici. Religija je ljude unazadila, zamračila. Stalno ih tera da se osećaju krivim, da su za nešto krivi, da su manje vredni. Treba iskočiti iz tog kaputa i krenuti u nešto više.
 

Ovde u Blatuši stvarate neku vrstu oglednog dobra?
- Mi smo uzorak, biljčica koju treba dobro negovati da opstane.
 

Kako to činite?
- Tako što uvodimo novu paradigmu u ekologiju, koja se zove ekološki suživot. To je naša Ahilova peta.
 

Ekološke priče su u modi?
- Ma lako je napraviti ekološku hranu, kuću, dovoljno je pročitati nekoliko knjiga i krenuti u to. Ali promeniti sebe i početi živeti s drugima u ekološkom suživotu, to je opšta nepoznanica. Jednostavno nemamo kulturu života u zajednici.
 

Ovde se tome učite?
- Da. Mi smo ovde počeli verovati jedni drugima, deliti stvari, družiti se. Ovde se moramo suočiti jedni s drugima, komunicirati međusobno, otvarati, pokazivati svoje slabe tačke, skidati maske i zbog toga nismo usamljeni kao ljudi u gradovima.
 

Ali gradovi se i danas nekontrolisano šire?
- Sistem naprosto tako funkcioniše. Od malih nogu uče nas nepotrebnim znanjima, neupotrebljivim. Uče te da budeš deo tog sistema.

Vi ste iskočili iz sistema?
- Da. Ovde se uče druge stvari. Što smo mi ovde naučili od ovih seljaka je neprocenjivo bogatstvo. Svaki seljak ovde zna da jaše konja, uzgoji hranu, spremi sve za zimu, zna da razlikuje biljke... Zna sve što je potrebno da opstanemo.
 

A građani i gradovi?
- Gradovi su totalno neodrživi. U njima živi gomila ljudi koja ne zna ništa korisno da uradi.