Povratničke muke Srbina u Hrvatskoj

U Hrvatskoj vlada mišljenje da je povratak Srba u poslednje vreme "relaksiran". Valjda što ih više ne dočekuju novinarske ekipe, vraćaju se u tišini i bez čuđenja javnosti, koju više ne iritira povratak komšija Srba. I 80-godišnji Branko Miljević vratio se u svoje rodne Gređane kod Topuskog još pre 11 godina, a u kući nema radio i TV, pa nije ni čuo za te novosti.

Branko Miljević

Ali je dobro zapamtio svoj povratak pre 11 godina. Istina, nisu ga dočekali novinari, ali jeste komšija koji ga je kablom izmerio preko leđa i podučio da je "došao na hrvatsku zemlju, a mesto mu je pod njom".

- Sada više nema takve "dobrodošlice" - slaže se Branko - ali posle mene u Gređane se više niko nije vratio.

Njega više ne tuku, ne pljuju, niti mu u prolazu spominju nanu naninu. Ali ga niko ni ne vidi! Štaviše, zaobilaze ga i izbegavaju, pogotovo oni koji pričaju o relaksaciji.

Šest godina je čekao da mu sagrade krov nad glavom, nakon čega mu je iz nadležnog ministarstva zamenik ministra (kadar iz srpske kvote) na jednu od brojnih molbi odgovorio da je on za njih "rešen slučaj".

To što do kuće nema puta, što u kući nema vode, nije problem države. Pogotovo što Gređani spadaju u urbanizovano selo, jer imaju vodovod, asfaltirane puteve, uličnu rasvetu, odvoz smeća...

Branko ima peh što mu je kuća malo izvan tih glavnih pravaca, pa se relaksira obijajući pragove nadležnih za njegove muke. Ostavi ih na miru samo zimi, kada otputuje sinu u Crnu Goru. Kada stegne ciča, sve zaledi, do izvora se ne može, a do opštine pogotovo.

Kuća obnovljena, a puta nigde

Iako je zima stegla, ove godine je pomerio odlazak, jer su mu iz Crvenog krsta dovezli stotinak litara flaširane vode. Jedanaest godina od povratka doživeo je samo jad i čemer.

- Vratio sam se u šumu. Nije bilo ni kuće, ničeg osim kokošinjca - priseća se Branko.

Preklinjao je nadležne da mu kuću prave negde bliže putu i vodi. Nisu hteli. Samo na temeljima one srušene. A sada im je skupo da dovedu vodu i urede put.

Ne sedi Branko skrštenih ruku. Piše molbe, obraća se svima, opštini, županiji, državi, Srbima na vlasti... Zove, kumi, moli, pravi sačekuše, uznemirava birokratiju i narodne predstavnike. Vrti se u tom začaranom krugu godinama.

Svi ga tapšu i daju mu za pravo, ali je ono na dugačkom štapu. Da ga smire, poslali su vatrogasce da mu očiste bunar. Kada su izvukli pun kamion krupnog smeća, o svom je trošku odneo vodu na analizu. Rezultat - nije ni za pranje posuđa.

A vodovod prolazi petstotinak metara od Brankove kuće. To bi opštinu koštalo oko četiri hiljade evra. Ali načelnik tvrdi da mu voda nije hitna, da može da čeka.

Vodi nas Branko na izvor odakle donosi vodu. Spust je to za utrenirane planinare. A načelniku nije hitno.

Selo Gređane ima vodovod, ali ne za sve

I Branko se umorio hodajući do izvora i načelnika, već bi otišao da prezimi kod sina u Crnu Goru, ali čekao je penziju i izbore. Tako je sačekao izbore sakupljajući kišnicu i planinareći do vrela i načelnika.

U kišu ne sumnja, ali za načelnika kaže da je kao ponornica. I kada ga uhvati, on žuri na hitan sastanak. Samo mu u prolazu dobaci "biće, biće, Branko, vode", samo dok proveri preko čijeg zemljišta bi kopali vodovod.

Samo što ne kaže da je četničko, a oni poštuju privatno vlasništvo, makar bilo i srpsko. I ne smeju da kopaju bez dozvole, a neće po belom svetu da tragaju za četnicima zbog Brankove vode.

- Kroz hrvatska sela i zaseoke idu asfalt i vodovod, imaju uličnu rasveta, a mi ne možemo ni do groblja. Bar da nam taj put urede, da ko ljudi odemo pod hrvatsku zemlju - ogorčen je Branko.