Progone me kardinal i policija
Svetozar Livada, univerzitetski profesor u penziji, već tri godine je izložen pretnjama zbog reprinta izdanja iz 1946. godine "Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera". Napada nisu pošteđeni ni ostali koji su učestvovali u realizaciji tog projekta. Original knjige su inače, po nalogu tadašnjih jugoslovenskih vlasti, izdali Joža Horvat i Zdenko Štambuk.
Zašto vas i ko napada?
- Nakon što mi je kardinal Josip Bozanić zapretio državnim tužilaštvom počela me posećivati policija. Pet puta su me saslušavali, čak su dolazili u moju vikendicu u Istri da me ispituju. Kao da sam ja pomagao osnivanje ustaške organizacije, a ne katolički popovi, koji su to radili još u vreme Kraljevine Jugoslavije, i to u samom srcu hrvatske crkve, na Kaptolu u Zagrebu.
Smenjen zbog TuđmanaZašto ste smenjeni sa funkcije direktora Instituta za radnički pokret? |
Ko je izdao reprint te knjige?
- Izdavačka kuća "August Cesarec" a u pripremi je učestvovalo više ljudi, istaknutih srpskih i hrvatskih intelektualaca. Međutim, revizionisti istorije i ljubitelji ustaša najviše udaraju po meni, antifašisti Ivanu Fumiću i novinaru i teologu Dragi Pilselu, koji je napisao predgovor knjige. Joža Horvat je zaplakao dok je promovisao najnovije izdanje te knjige, toliko je bio pogođen tim napadima.
Kako se knjiga prodaje?
- Od 2.000 štampanih primeraka ostalo je još 80. knjigu prodajemo mi koji smo je izdali, a najviše nam pomaže Srpska pravoslavna crkva. U hrvatskim knjižarama smo naišli na bojkot. Ili nemaju hrabrosti ili se solidarišu sa katoličkom crkvom da se ne bi ništa saznalo o nečasnom ponašanju njenih sveštenika u Drugom svetskom ratu.
Je li original štampan zbog suđenja Alojziju Stepincu?
- Za to suđenje su bili potrebni dokazi. A dokumenti iz te knjige to sigurno jesu.
Da li je istina da ste u to vreme raspolagali sa Stepinčevim dnevnikom?
- Jesam. Imao sam taj dnevnik jer sam kao direktor Instituta za istoriju radničkog pokreta bio savetnik tužioca Jakova Blaževića. Pošto tada nije bilo mašine za kopiranje, dnevnik sam dobio iz tzv. geštenera. U sobi smo bili samo ja, daktilografkinja i inspektor Državne bezbednosti koji je, kad mi je dnevnik dodeljen, odmah zapalio špaltu na kojoj je bio štampan. Original Stepinčevog dnevnika je tada bio u vlasništvu jugoslovenske države, a po Stepinčevoj oporuci pripao je hrvatskoj katoličkoj crkvi.
Šta je bilo s vašim primerkom?
- Ostao je kod mene sve do početka 60-ih godina kada me istoričar Ljubo Boban zamolio da mu ga pozajmim za doktorsku disertaciju. Dao sam mu, ali ga on nije vratio. Rekao je da to više nije njegova obaveza jer sam u međuvremenu bio smenjen sa funkcije direktora Instituta.
Kriju Stepinčev dnevnik kao zmija nogeKad je Ljubo Boban umro zamolio sam njegovu suprugu da mi vrati moj primerak Stepinčevog dnevnika, ali ona to nije htela da uradi. Nije ga kasnije htela pozajmiti ni Dragi Pilselu kad je njemu trebao za doktorski rad. Dok ga je čitao u njenom stanu, celo vreme je sedela pored njega. Izgleda da u Hrvatskoj postoji opšti konsenzus oko toga da dnevnik ne sme na svetlo dana jer veće kompromitacije za Stepinca ne može biti od toga što je u tom dnevniku napisao. Koliko je samo mržnje prema Srbima nalupao na tim njegovim stranicama, kaže Livada. |
