Ropstvo na Balkanu (6): Sigurimi vreba grešku
Muž Smailj, kako se ispostavilo, nije bio jedina prepreka i kočnica Crnogorki Olgi, u Albaniji nazvanoj Fatima, da se vrati svojoj pravoj porodici i otadžbini.
Slučajni susret petnaestogodišnje seljančice Olge Lekić iz Kralja, kod Andrijevice, sa studentom, pesnikom Radom Aleksićem Zlorečkim, rodom iz susednih Andželata, značio je ljubav na prvi pogled i početak sreće za oboje, pogotovu kad im se ubrzo potom rodio sin Dragoljub.
Sve se, međutim, zbrkalo kad je izbio Drugi svetski rat i kad su Rade i njegov otac morali da beže iz Peći gde su živeli, pošto su saznali da im Šiptari pripremaju likvidaciju.
Otišle su za njima i Radove sestre, pa je Olga ostala sama da se zlopati i uz pomoć svekrve podiže sina i nada se da će sloboda ipak doći, porodica se okupiti i sreća se iznova useliti u njen dom. Nije, nažalost, bilo tako.
Jednog jesenjeg dana 1944. godine, u gluvo doba noći nju je uz pretnju oružjem i pomoć trojice drugova oteo albanski trgovac Smailj Maljići i poveo je u Albaniju.
Na tom putu bez povratka, pri jednom pokušaju da pobegne, bila je teško ranjena. Ozdravila je, ali se nikada nije pomirila sa sudbinom i odustala od namere da pobegne iz Albanije i vrati se svome detetu. Od toga je nije odvratila ni velika pažnja njenog neželjenog muža i njegove porodice.
Pasoš tajila od muža
U želji da poruši sve mostove i što više produbi provaliju koja je od početka postojala između nje i Smailja, čak trinaest puta je prekidala trudnoću i sve činila da ne rodi njegovo dete.
Umesto mužu i porodici, posvećivala se danonoćnom radu i sportu. Postala je čak i prvak Albanije u streljaštvu, a stalno je vrebala priliku da nađe put za povratak.
Potajno od muža, napisala je zahtev da joj se vrati državljanstvo, izda pasoš na njeno kršteno ime i omogući povratak u domovinu. Uspela je da dopre lično do Mehmeda Šehua, tada predsednika Skupštine Albanije. On ju je prepoznao i kao vrsnog sportistu i kao suprugu Smailjovu (Smailj je u međuvremenu postao visoki oficir i dvaput je menjao prezime, od Maljići u Gaši, pa Krasnići, a i Olgu je, naravno, "pokrstio" u Fatimu), i obećao da će ubrzo dobiti odgovor.
Za veliko čudo, tako je i bilo: Olgin zahtev je pozitivno rešen. Smailj je tek iz službenog glasnika saznao da njegova supruga više nije državljanin Albanije i potom pola godine nije dolazio kući.
- Vrati se Smailj posle pola godine - nastavlja svoju tužnu ispovest Olga Lekić.
Ropstvo na Balkanu:
|
- Pocrneo, mršav, jedva ga poznah. Prizva me da sednem i iskreno mu kažem je li mi život bio težak u njegovoj kući. Za trenutak mi dođe da mu sve saspem u lice i kažem šta sam sve prepatila zbog njega, ali se uzdržah.
Rekoh, i jeste i nije. Kao, dok je bilo mladosti bilo je i radosti. Sad je mladost prošla, nemamo dece i mi više jedno drugome nismo potrebni.
- E, mladost pusta - uzdahnu on duboko. - Da mi je sadašnja pamet, nikad ne bih učinio to što sam učinio, ali sad ne biva, niko ne zna kako je najbolje, bude kako bude...
Malo iza toga ode na nekakvo ribarenje. Tamo je dobio uvezana creva. Prebacili su ga u bolnicu. Jedan vojnik dotrča da mi kaže. Ja prva kod njega u bolnicu. Milo mu, vidim, što sam došla. Gleda me nekako tužno i veli: - Eto, ja hoću da umrem...
Ja ga kao kuražim, a vidim i ja da je gotov - prvi put za trideset godina u njegovim očima vidim nemoć. Operisaše ga dva puta i dvanaesti dan upravnik bolnice, jedan dobar čovek, Srbin, u Zagrebu je studirao, Zagrepčanka mu i žena, veli da ne može izdržati više od nekoliko sati.
Smailj svestan sve vreme. Traži da ga prevezemo kući, hoće tamo da umre. Učinismo tako. Jedan njegov drug, najbolji, sedi pored njega, a on samo očima prati mene kud se krećem. Negde iza podneva zaiska da mu donesem malo vode. Pružih mu. Popi nekoliko gutljaja, netremice me gledajući, i onda mi samo manu rukom da izađem. Ne dade mi da mu vidim smrt...
Četrnaest meseci sam posle obijala pragove i tražila pasoš. Dali mi tobož dozvolu za slobodno kretanje, ali mi ime podvukli crvenom olovkom, i kud god krenem, za mnom pratnja. Udarali me na svakojake muke i probe, oduzeli mi čin rezervnog oficira, sva moguća priznanja i diplome.
Jednog dana me poslaše da idem u ambasadu jugoslovensku, ali se ja u poslednji čas setih da ištem pismeno odobrenje za to. Da sam pošla bez toga, eto razlog i dosta krivice za optužbu da sam špijun. Logor mi ne bi ginuo.
Provokator u smeću
Dok je čekala da joj se odobri pasoš, Olgu Lekić je albanska služba bezbednosti stavljala na svakakve provere.
- Promenila sam za to vreme čak i četiri radna mesta, od čistačice u banci, gde su mi u smeće podmetali novac i papire od vrednosti, do čistačice ulica u komunalnom preduzeću. Ja strpljiva i uporna pazim da ne napravim grešku i ne nasednem na provokacije... |
Kad me konačno pozvaše da mi daju pasoš, neki šef iz njihove službe državne bezbednosti Sigurimi, veli mi: - Vala, svaka ti čast! Svako učini bar po jednu grešku, a od jedne onda bude sto i jedna, a ti nijednu. Srećan ti put, i da sve zdravo kod kuće zatekneš...
Odrediše mi da za pet dana moram napustiti Albaniju. Ja se već pripremila, ne treba mi ni pet sati. Kuću i nešto malo ušteđevine što sam imala ostavih jetrvi Emini i njenoj deci.
Lepo su me, vala, ispratili, ne mogu grešiti dušu. A za dvanaest dana, od kad sam saznala da će me pustiti, sem vode i flašu piva dnevno, ništa drugo nisam okusila.
Iz Ministarstva unutrašnjih poslova poslaše kamionet da me preveze do graničnog prelaza Božaj, dva dana pre nego što je rečeno. Vozi jedan moj komšija i dobar prijatelj, a sve se snebiva. Naređeno mu da mi stvari utovari uveče i ujutro po zori da krenemo - morali su u toku noći pregledati šta sam ponela. Negde pred samom granicom stadosmo.
Nekakva kafana, kafu da popijemo. Unutra, eto sedi onaj iz Sigurimija što me godinama pratio, došao da me isprati i do granice. Video da sam izašla iz kabine i čujem, grdi onog vozača, i naređuje da me posedne na karoseriju. On se, siromah, snebiva, ali mu nema druge, a meni svejedno, mogu i peške, samo kad ona poganština nije izmislila nešto i vratila me natrag da me još zabavlja o jadu.
Na granici, moj komšija se poljubi sa mnom, izvini se što je morao na karoseriju da me popenje, zahvali po sto puta za godine koje smo proveli u zaista finim komšijskim odnosima, stisnu mi snažno ruke i gotovo prošapta: - Biće, biće...
Bio je to jedan naš stari pozdrav i valjda smo samo nas dvoje i znali šta znači. A značilo je da će i ovo, kao i svako zlo jednom minuti, da ni Albanija jednom neće biti zemlja u kojoj je najpametnije ćutati, zemlja u kojoj se sva mudrost življenja sastoji u šaputanju...
A o sudbini Olge Lekić- Aleksić ispredane su posle rata svakojake priče, od toga da je dobrovoljno pobegla sa nekim Albancem, do toga da je likvidirana. Muž joj je preživeo rat, kao i sin Dragoljub - siroče pored živih i oca i majke, probijao se sam kroz život, i sa stranputica ispravljao na pravu životnu stazu.
Rade je nije preboleo
Rade Aleksić, Olgin muž od srca, preživeo je rat, kao i sin. Postao je novinar. Pokušavao je nekoliko puta da iznova svije novo porodično gnezdo, ali nije išlo. Umro je pet godina pre Olginog povratka, do poslednjeg dana noseći u nedrima njenu fotografiju... |
Dragoljub se skrasio u Aranđelovcu, pomiren da nema majke i nikada ne zaboravljajući stravični prizor kad je one oktobarske noći 1944. godine u Peći na čelu osetio ledeni dah cevi pištolja, kad je potom nečija čelična ruka odvukla njegovu majku u mrak, a njega grubo odgurnula i odredila mu čemernu sudbinu siročeta. U Aranđelovcu se i oženio. Ima četvoro dece, i tu je i saznao radosnu vest da mu je majka ipak živa i da se vratila.
A malo pre toga, Dragoljub Aleksić je dobio blizance, ćerku i sina, i dao im očevo i majčino ime, da barem tako sačuva uspomenu na roditelje, pomiren sa sudbinom da mu ni majka nije među živima...
Radost u unucima
- To je sad moja svakolika radost - pričala je Olga Lekić, krepka starica na čijem licu ni silne patnje koje je preživela, ni breme od blizu osamdeset godina nisu izbrisali tragove lepote. - Brinem malo za sina, ima neke zdravstvene probleme, a sve drugo mi je ravno do mora - samo neka su mi unučad zdravo.
Olga se opredelila da staračke dane provodi u roditeljskoj kući u Kraljima. Odatle, svakog jutra kad se probudi njen vidik su tamni obrisi planina iza kojih je Albanija: - Ne volim ni ime da joj spomenem, jer mi se istog časa vrate sve one muke koje sam tamo preživela - kaže Olga na pitanje da li ikada poželi da ponovo ode tamo gde joj je ostala mladost, gde je provela više od trideset godina.
