Hirurg koji je dobio sve bitke (6): Putnici prevarili otmičare

Posada Jatovog boiga 727 YU AKF, otetog 26. septembra 1981. godine na liniji Titograd-Beograd, već uveliko se pripremala za proceduru sletanja na aerodrom u Brindiziju, u Italiji, kad su otmičari odjednom promenili plan i od vođe vazduhoplova, kapetana Ljubomira Zekavice, zatražili da nastavi let prema Izraelu. Iskusni pilot im je staloženo objasnio da nema goriva za tako dug let i da će prethodno morati da se prizemlje na nekom od grčkih aerodroma.

NI DANAS GA NE
ZABORAVLJAJU: Brojni prijatelji
i ljudi koje je zadužio redovno
se javljaju dr Đuru Musiću

Izbor je pao na Atinu, ali je odande stigla poruka da oteti avion ne može pristati u tu vazdušnu luku. Promenili su odluku kad je posada zapretila da će avion, ukoliko bude morala, prizemljiti u centru grada, što bi, naravno, imalo nezamislive, katastrofalne posledice. Tako se oteta letelica, nakon gotovo tri sata leta, oko ponoći ipak našla na pisti atinskog aerodroma Elinikom.

Hrabra stjuardesa

Policija je tu pokušala da odugovlači sa punjenjem goriva, ali su se otmičari onda razgoropadili i zapretili da će početi da ubijaju taoce, pa je sve brzo okončano i avion se ponovo našao u vazduhu i nastavio let prema Tel Avivu.

Avion je već bio u izraelskom vazdušnom prostoru kad je sa aerodroma Ben Gurion stiglo odlučno naređenje da promeni kurs jer mu neće dopustiti sletanje. Nedugo potom posada, pa i sami otmičari i putnici su primetili da ih prate dva "fantoma" izraelskog ratnog vazduhoplovstva spremna da kazne svaku neposlušnost i bez predomišljanja obore avion.

Kapetan Zekavica se dosetio, i to predočio i otmičarima, da sa Izraelcima nema šale i pogađanja jer su bez milosti, malo pre toga, oborili jedan libijski putnički avion koji je, uprkos zabrani insistirao da sleti u Tel Aviv. Zekavica je stoga predložio, a otmičari, začudo, bespogovorno prihvatili, da lete ka Kipru.

U putničkoj kabini je sve to vreme vladao muk. Svi putnici su naoko mirno i poslušno sedeli. Naređenja, galamu i pretnje otmičara jedino nije slušao doktor Đuro Musić, koji je svaki čas ustajao i pokušavao da pomogne bolesnici na nosilima, kojoj je ponestajao dah i njeno stanje se vrtoglavo pogoršavalo kako je let odmicao. Onda je od otmičara energično zahtevao da avion sleti na najbliži aerodrom jer će, u suprotnom, bolesnica umreti, ukoliko je uskoro ne smeste u bolnicu.

Bila je već zora kad je avion pristao na aerodrom u Larnaki. Jedan od otmičara, koji je uz doktora Musića i još neke pomagao da se nosila sa bolesnicom iznesu iz aviona, kad su se našli na pisti ispred ambulantnih kola, rekao mu je da on ne mora da se vraća u avion već da bolesnicu otprati do bolnice. Doktor Musić je, međutim, to odlučno odbio i na opšte zaprepašćenje se bez dvoumljenja vratio u avion da deli sudbinu sa ostalim putnicima, pre svega sa tih dvadesetak momaka sportista o čijem zdravlju je brinuo.

U avion se, kako je i red, poslednja vratila stjuardesa Radica Đurđević, koja je, rizikujući život, "zaboravila" da za sobom zatvori i zabravi vrata na repu aviona. Navukla je samo zavesu i zavarala oči goropadnom otmičaru čije je strpljenje, videlo se, bilo već na izmaku. To, međutim, nije promaklo pojedinim iskusnim putnicima koji se od početka nisu mirili sa tim da im sudbinu kroje dve-tri naoružane bitange. Dok se čekalo na punjenje goriva, putnici su počeli da se došaptavaju kako bi napravili lažnu uzbunu, da stvore paniku i bukvalno pobegnu iz aviona.

U jednom trenutku je neko viknuo: "Požar!" Bio je to signal da oni najbliži polete prema otvorenim vratima na repu aviona, a nekoliko fudbalera Budućnosti je brzo otvorilo i bočne izlaze i za minut-dva svi putnici su se našli na pisti. Sa njima su izašli i stjuardesa Radica Đurđević i poznati pilot Gojko Vujanović koji je kao putnik bio u avionu, ali su se oboje odmah dobrovoljno vratili unutra da podele sudbinu sa kolegama. Sa njima se u avion vratio i fudbaler, kapiten Budućnosti, Petar Ljumović, koji nije želeo da se odvaja od svoje bliske rođake stjuardese Đurđević.

Još dok je trajalo panično iskrcavanje putnika, kapetan Zekavica i kopilot Pintar su uključili rashladne uređaje u putničkoj kabini do maksimuma, tako da je veštačka para odavala utisak da u avionu zaista nešto gori. To je, izgleda, potpuno zbunilo izbezumljene otmičare i dok su oni jurili po putničkoj kabini i pokušavali da ustanove gde gori, posada, odnosno preostalih desetoro talaca su uspeli da iskoče kroz izlaze u prednjem delu aviona. Posle je sve bilo stvar rutinske policijske akcije: kad su ostali sami i shvatili da su namagarčeni, otmičari su pred uperenim cevima specijalaca brzo odložili oružje.

Tek tada je ustanovljeno da je vođa ove zlotvorske družine bio okoreli kriminalac Borivoje Jelić iz Bjelovara, a da su mu pajtaši bili Mirko Križić, takođe Bjelovarčanin, i Milan Prpić iz Rijeke. Jelić je svojevremeno pobegao iz zatvora i nastanio se u Nemačkoj, gde je zbog pokušaja ubistva šest godina proveo iza brave. Onda je izručen Hrvatskoj i nastavio izdržavanje kazne u Lepoglavi, gde se upoznao i uortačio sa Križićem i Prpićem. Tu su, izgleda, skovali plan o otmici, a kad su se domogli slobode u ostvarenju suludog nauma im je, kako je utvrđeno tokom suđenja u Beogradu, pomogao i neki Predrag Vidaković iz Rijeke. 

Dosije spaljen!

Finansirao ih je Josip Valentić, ugostitelj iz Zagreba, a presudno važnu logistiku im je pružila Jelena Dokmanović, knjigovezac iz Bjelovara, koja je, izgleda, pored kontrole na titogradskom aerodromu unela oružje i potom sve vreme mirno sedela među otetim putnicima sa kojima je i pobegla iz aviona na aerodromu u Larnaki.

Ostala je ozbiljna sumnja da su u sve bili upleteni i prsti zloglasne nemačke terorističke grupe Baden-Majnhof. Teroristima je suđeno u Beogradu, a dr Vukosav - Vule Balević tvrdi da je dosije sa suđenja otmičarima ovog Jatovog aviona iz nepoznatih razloga spaljen 1992. godine!