Hirurg koji je dobio sve bitke (2): Operacija mrtvog ranjenika
Bilo je to 1993. godine, na Svetog Nikolu, počinje svoje kazivanje dr Đuro Musić, poznati hirurg, sećajući se nekih najdramatičnijih slučajeva spasavanja ranjenika u improvizovanoj ratnoj bolnici u Nevesinju, u kojoj je poslednje decenije prošlog veka kao dobrovoljac proveo punih sedam godina.
Jedna dvadesetogodišnja devojka je na slavi iz nehata ranjena u stomak sa dva metka iz automatske puške. Posle 10 minuta su je dovezli u bolnicu u tipičnom hemoragičnom šoku (od velikog krvarenja). Nije bilo vremena za premišljanje, moralo se hitno pristupiti operaciji.
Nemam anesteziologa, nemam lekara da mi asistira i ja zamolim dr Sava Belogrlića da mi on asistira. Prihvati kao i toliko puta kasnije, iako je neuropsihijatar. Uradimo mi operaciju, a nije teško pretpostaviti o kakvom se zahvatu radilo kad su u pitanju takve povrede, kad dođe do eksplozije u stomaku kroz koji su prošla dva metka.
ASISTENCIJA PREKO TELEFONA
Uradili smo sve što smo najbolje mogli i znali, ali ja mislim da je u ovom slučaju najvažniji faktor bila njena mladost. Sve je izdržala i posle nekoliko dana, kad je došla sebi, i počela da se oporavlja, ona mi se žali na neke bolove u krstima. Okrenem je i nađem izlaznu ranu od metka koju u prvi mah i u onoj brzini nismo zapazili. Obradim je i ušijem, i ona je mesec dana kasnije izašla iz bolnice potpuno oporavljena, a rekli su mi da se za koju godinu potom i udala.
I dvadesetpetogodišnji Milan Škoro je dovezen u bolnicu u hemoragičnom šoku. Imao je veliku ustrelnu ranu ispod desnog rebarnog luka - pogodio ga mitraljeski metak. U takvim slučajevima je uvek vreme izuzetno važan, presudan faktor - mora se munjevito reagovati, ali kako kad nema ni minimum uslova za to. Uz sve to, to su veoma teške i komplikvane operacije za koje pored svega ostalog treba i mnogo krvi.
U slučaju Milana Škora operacija je počela negde oko dva sata popodne, a završili smo pred ponoć. Posle sam cele noći pratio ranjenika jer nisam imao anesteziologa, već su mi i tada i tokom svih tih godina taj posao uglavnom obavljali tehničari. Pacijentu je u toku noći počeo da pada pritisak, ali sam onda imao sreću da telefonom stupim u kontakt sa mojim prijateljem anesteziologom sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu, koji mi je do zore diktirao terapiju tako da sam ranjenika ipak izvukao iz šoka, a ujutro smo ga helikopterom transportovali u Kliničko-bolnički centar u Podgorici gde se uspešno oporavio i posle četrdeset dana došao kući.
Majka JelenaJednog dana, bilo je to 1995. godine, jave dr Đuri Musiću iz Herceg-Novog da mu je majka na samrti.
Krvi nikad dovoljnoNa ratištu se dr Đuri Musiću i njegovim kolegama da su samo tokom jedne operacije, kakva je, recimo, bila operacija ranjenika Milana Škora, morali da obezbede i po više od 10 boca krvi. |
Kad sam ga posetio u bolnici u Podgorici, ispričao mi je da je za sve vreme operacije bio potpuno svestan i budan, ali da nije osećao bolove. Najviše se, veli, uplašio kad mi je lampa pala na glavu, čega se ja uopšte ne sećam, i kad je tokom operacije u jednom trenutku nestala struja i operacija bila prekinuta dok smo u mraku čekali da mehaničar upali agregat.
Jednog poslepodneva ratne 1994. godine, datuma se zaista ne sećam, i on nije ni bitan za ovu priču, dovezoše mi sa fronta dva ranjenika. Jedan lakše ranjen i sa njim nije bilo nikakvih problema, a onaj drugi u hemoragičnom šoku, teško ranjen u stomak, prostrelna rana za koju nikad nisi siguran kakve će posledice imati. Sledila je izuzetno teška i rizična operacija - pored ostalog, morao sam da mu odstranim slezinu i levi bubreg.
Bilo je prosto neverovatno kako se, uprkos takvim povredama koje su najčešće smrtonosne, brzo oporavljao. Otpustimo ga kući - mislim da se preziva Radojičić - kad, posle jedno četiri meseca, eto njega ponovo kod mene: došao da pita da li on sme da trenira trčanje - bio je maratonac!
Najdramatičnije je ipak bilo spasavanje ranjenika Dragana Ćosovića. Bilo je to u leto 1995. godine. Kolega Duka, hirurg dobrovoljac iz Srbije, koji je obišao i radio na svim ratištima po Bosni i Krajini - eto ni danas ne znam kako se prezivao - dvoumio se u operacionoj sali da li jednom ranjeniku da amputira nogu ili da ipak pokušamo da mu je spasimo. Zove me na konsultaciju. Dok prolazim hodnikom, čujem neku galamu u prizemlju i razabrah da neki ranjenik umire na rendgenu.
KLINIČKA SMRT
Viknem da ga iznesu na sprat. Onako na nosilima ga postaviše na neki sto u predsali. Vidim odmah da je iskrvario i dok ga postavljamo na sto, čujem onaj poslednji samrtni ropac. Prestadoše mu sve životne funkcije, zenice se raširiše, prestade puls - ne diše.
U magnovanju viknem sestri Snežani Zubac da mu odmah priključi dve infuzije. Zgrabim skalp i isprepariram dve tibijalke, a kolegi Duki kažem da odmah otvori ranjenika. Dok Duka pravi rez, čujem sestru Snežanu, govori anesteziologu:
- Radmilo, Radmilo, gledaj ovih ludih hirurga, seku i operišu mrtvog čoveka! Ne obraćam, naravno, pažnju na to. Čim Duka napravi rez, uđem rukom u trbuh ranjenika, odstranim hematome i dođem do aorte. Ona mirna, ne pulsira! Kažem Snežani i Radmilu da pritisnu infuziju da brže teče. Aorta odjednom zapulsira. Radmilo onda dovuče aparat za anesteziju i intubira ranjenika, a mi nastavismo sa operacijom, taman tu u predsali, na nosilima, jer je u operacionoj sali već ležao ranjenik...
