Milan Lukić: Nisam ubica, volim Muslimane
Bosanski Srbin Milan Lukić, koga je Tribunal u Hagu osudio na doživotni zatvor zbog zločina nad Muslimanima u Višegradu 1992, rekao je danas da te zločine nije počinio, da nije ubica i da voli Muslimane.
Tribunal je u leto 2009. Lukića (44) osudio zbog spaljivanja najmanje 119 Muslimana, većinom žena, dece i staraca, u dve kuće u Višegradu u junu 1992, i za ubistva još 12 muškaraca na obali Drine, jedne žene u Višegradu i mučenje nesrpskih pritvorenika u logoru Uzamnica.
Tribunal je tada na 30 godina zatvora osudio njegovog rođaka Sredoja Lukića (50) zbog pomaganja i podržavanja spaljivanja najmanje 59 civila u višegradskoj Pionirskoj ulici, 14. juna 1992, kao i zbog mučenja nesrba u Uzamnici.
Na kraju rasprave o njihovim žalbama na tu presudu, Milan Lukić je danas tvrdio da su obojica nevina, a Sredoje Lukić se ogradio od tih reči svog rođaka, prepustivši sudijama da odluče da li je kriv ili ne.
Milan Lukić kazao je sudijama da "nije ubica, niti fašista" i da se "viteški borio i ponašao u ratu i u miru, pošteno i časno". "Pogledajte moje lice i oči - zar vam ličim na nekoga ko bi ubijao žene, decu i starce, bilo koga?", pitao je Milan Lukić članove žalbenog veća.
Lukić je rekao da nije bio vođa srpskih paravojski u Višegradu i da, kao rezervni policajac, nikoga nije zlostavljao, optuživši predsednika lokalnog kriznog štaba i šefa policije za zločine nad Muslimanima.
"Ja volim Muslimane, Muslimani su moja braća, moja kultura ista, nisam fašista i žao mi je mog naroda što je nastradao", kazao je Lukić.
Sredoje Lukić je sudijama rekao da se "ograđuje od ove diskusije prethodnika" i da "niko nema pravo da govori u moje ime osim mene i mog advokata. O tome da li sam kriv ili nisam, uz svo poštovanje, prepuštam vama da ocenite", kazao je Sredoje Lukić članovima žalbenog veća.
Branioci su sugerisali da bi Milanu Lukiću trebalo smanjiti kaznu zato što nije dokazano da je on počinio krivično delo istrebljenja – spaljivanjem muslimanskih civila u dve kuće u Višegradu. Za dokazivanje istrebljenja je, prema mišljenju odbrane, potreban veći broj žrtava od 119, koliko ih je po presudi Lukićima bilo.
Branioci Tomislav Višnjić i Dejan Ivetić dovodili su u pitanje i ispravnost postupka identifikacije Milana Lukića kao počinioca zločina, sugerišući da su glasine u ratnom haosu doprinele da ga svedoci "vide" i tamo gde on nije bio.
Odbrana Sredoja Lukića tvrdila je da nije dokazano da je on bio u Pionirskoj ulici kada je 14. juna 1992. u jednoj kući spaljeno oko 60 muslimanskih civila.
Branilac Đuro Čepić ocenio je nepouzdanim iskaze svedoka koji su identifikovali Sredoja Lukića. Odbrana nije sporila da je Lukić bio prisutan kada su, ranije tog dana, Muslimani u drugoj kući bili zatvoreni i opljačkani.
Optužba je zatražila da žalbe odbrane Milana i Sredoja Lukića budu odbačene zato što je prvostepeno veće pri donošenju presude te argumente već razmotrilo i odbacilo.
Žalbeno veće Tribunala, kojim predsedava sudija Mehmet Ginej izreći će naknadno konačnu presudu Lukićima.
Izričući prvostepenu presudu u julu 2009, predsedavajući sudija Robinson je spaljivanje živih muslimanskih civila, u kojem je Milan Lukić igrao ključnu ulogu, nazvao "najgorim delom protiv čovečanstva" na kraju 20 veka.
Milan Lukić je uhapšen u avgustu 2005. u Argentini, a Sredoje Lukić se Tribunalu predao 14 septembra te godine. U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavili da nisu krivi.
Okružni sud u Beogradu je Milana Lukić u odsustvu osudio na 20 godina zatvora zbog otmice ubistva Muslimana iz pribojskog sela Sjeverin 1992.
