Ispovest iz Dobrovoljačke (1): Tukli nas što smo Srbi
Pripadnicima "Zelenih beretki" koji su napali kolonu JNA 2. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici komandovao je Jovan Divjak, koji je kasno izdao naređenje svojim ljudima da ne pucaju, kaže Draško Đurić, koji se tada kao mlad vojnik povlačio sa vojnom kolonom i koji je neposredni svedok tog masakra.
"Kada je kolona iznenada i na prevaru napadnuta i presečena, bio sam u trećem ili četvrtom vozilu. Pred mojim očima je pogođeno vozilo i tada je ubijen pukovnik Soknić koji nije hteo iz vozila da izađe. Jednostavno su mu prislonili pušku na grudni koš i povukli obarač. Oko njega su bile medicinske sestre i sanitet. Sve se to odvijalo dva metra od mene i to nikada neću zaboraviti", kaže Đurić, a prenosi agencija Srna.
Oficiri najviše mučeni
On se seća da su zarobljenici odvedeni u prostorije FIS-a gde su bili ispitivani, a mnogi i fizički i psihički maltretirani. "U odnosu na zarobljene oficire i rezerviste mlada vojska je dosta dobro prošla. Najteže je bilo onima iz Foče i sa Pala, odnosno sa područja koja su bila najosetljivija na početku rata. Mene u sali niko nije tukao, ali sam batine dobijao od ološa koji se skupljao u prizemlju gde su se nalazili toaleti", kazao je Đurić. |
Đurić je desetak dana pre ovog događaja došao iz kasarne u Lukavici da pomogne iseljavanje Komande 2. vojne oblasti na Bistriku. On nije uspeo da vidi sve što se dešavalo u Dobrovoljačkoj, ali naglašava da i ono što je video i doživeo, iako je od tada prošlo dosta vremena, nikada neće zaboraviti.
Ovaj svedok dešavanja u Dobrovoljačkoj ulici ističe da su ih napale "Zelene beretke" kojima je komandovao general Jovan Divjak.
Đurić potvrđuje da su mnogi vojnici na početku kolone već bili ubijeni ili ranjeni dok su na drugom kraju razgovarali generali Divjak i Milutin Kukanjac.
"Divjak je naišao tek nakon 10-15 minuta i počeo vikati da se ne puca. Međutim, bilo je kasno. Šta je učinjeno - učinjeno je. U tom momentu ja sam ležao na asfaltu sa rukama na potiljku, a oko mene je bilo dosta ranjenih. U onom strahu i panici i ne znam šta se sve tačno dešavalo. Samo sam razmišljao kako da izvučem živu glavu", svedoči Đurić.
U FIS-u su bili zatočeni dva dana. Zahvaljujući generalu Aksentijeviću, koji je obavio pregovore sa suprotnom stranom, kasnije su pušteni.
Đurić je potvrdio da su ih "Zelene beretke" napadale i nekoliko dana pre dešavanja u Dobrovoljačkoj ulici, tokom priprema za iseljavanje iz Komande na Bistriku.
Erić: Tukli kundacima i čizmama
Među zarobljenim pripadnicima JNA bio je i rezervista Nenad Erić koji je, takođe, iz kasarne u Lukavici upućen da pomogne iseljavanje Komande.
Strašna mučenja u podrumima
Svedok je potvrdio da ne zna tačno koliko je pripadnika JNA, koji su u "FIS-u" na podu ležali potrbuške, bilo zarobljeno. Kazao je da su odvođeni u podrum gde su ih, tokom ispitivanja, tukli i mučili. "Kada su mene odveli u podrum, tamo sam zatekao sada pokojnog Danila Đokića iz Mokrog i izvesnog vojnog policajca Vukovića iz Foče, koji je izdržao strašne muke. Na njemu je bio samo donji veš i nije bilo mesta na telu gde ga nisu udarali kundacima od pušaka, nogama i čime su stigli. Da sam ja bio na njegovom mjestu, onolike batine i provokacije sigurno ne bih izdržao - izdao bih i rođenog oca", svedoči Erić. |
"Ne sećam se tačno u koliko sati je kolona, u kojoj sam vozio kamion, krenula iz Komande. Odjednom je došlo do zastoja u Dobrovoljačkoj ulici, a čula se i pucnjava. Pripadnici `Patriotske lige` i `Zelenih beretki` isterali su nas iz vozila i naterali da legnemo na cestu. Jedan od njih udario me puškom u grudni koš i u glavu, psovao mi mater, gazio mi po prstima na rukama. Nakon izvesnog vremena prislonili su nas uz neki zid, a onda odveli u SUP, pa u FIS", izjavio je Erić.
On je dodao da je tek kada je ustao sa zemlje shvatio koliko je bio blizu smrti, jer je oko sebe vidio nekoliko ranjenih i mrtvih kolega. "Od viših oficira koji su komandovali napad na našu kolonu nikoga nisam vidio. Moje vozilo se nalazilo na kraju kolone i nisam vidio šta se dešavalo i ko je bio na mestu gde je ona prekinuta", priča Erić.
Tokom ispitivanja o tome šta je radio kao dobrovoljac JNA, Eriću su u podrumu, nakon početnih udaraca po rukama i telu, od šutiranja izbijeni zubi. Njegovu agoniju je prekinuo dolazak izvesne osobe koja je naredila da se prekine maltretiranje.
"Ono što su nas pitali bilo je sasvim nevažno. Interesovalo ih je odakle smo i šta smo radili. U stvari, njima je najvažnije bilo naše ime, odnosno to što smo Srbi. Mogao nas je tući ko je hteo, a bilo je dosta ološa koji se tu skupljao. Tako mi je, dok sam sedeo na klupi go do pojasa, prišao jedan mladić, uzeo dokumenta i opalio šamar... Drugi su me nogama udarali u glavu i izbili zube", kazao je Erić.
Svedok nije mogao da kaže koliko je zarobljenih pripadnika JNA izašlo na slobodu nakon razmene koja je ubrzo izvršena.
