ZOI u Sarajevu - Vučkov 27. rođendan

Pre 27 godina, tačnije 8. februara 1984, Sanda Dubravčić je na Olimpijskom stadionu "Koševo" upalila olimpijski plamen i ozvaničila početak 14. zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Bile su to do tada najbolje organizovane igre, rekao je na zatvaranju pokojni Huan Antonio Samaran, tadašnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, čovek čije ime danas nosi Olimpijska dvorana "Zetra". Igre su održane u znaku Vučka, simbola koji je tada bio planetarno poznat, a danas je već pao u zaborav.

Upravo u "Zetri" juče su povodom 27. godišnjice zajedničku svečanu akademiju organizovali Olimpijski komitet BiH i grad Sarajevo. Bila je to prilika za podsećanje na najveći sportski događaj ikad održan na našim prostorima. Sarajevo je Igre dobilo u konkurenciji sa Saporoom (Japan) i Falun/Geteborgom (Švedska). MOK se u izboru zemlje domaćina delimično vodio i političkim razlozima, jer - kao nesvrstana država - tadašnja SFRJ je davala manje prilika za hladnoratovske bojkote, zabeležene na OI tih godina.

Glavni motiv je, ipak, bila želja da se Igre, kao simbol svetskog mira i sloge među ljudima, održe u gradu koji je do tada bio najpoznatiji po događajima koji su bili neposredan povod za izbijanje Prvog svetskog rata, ali kasnije po svom šarmu i humoru.

U takmičarskom delu Igara istakli su se mnogi pojedinci i ekipe, a junakinja je bila Finkinja Marija Lisa Kirvesniemi koja je osvojila sve tri pojedinačne trke u skijaškom trčanju na Igmanu. U istoriju je ušao i skijaš Jure Franko, koji je osvojio prvu medalju za tadašnju SFR Jugoslaviju na ZOI u istoriji. Bilo je to srebro u veleslalomu, koje je imalo zlatni sjaj, a Franko se i danas rado seća navijačkih povika.

"I danas imam isti osećaj kao pre 27 godina kada su hiljade Sarajlija na proglašenju pobednika skandirale moje ime. Pre nekoliko godina čuo sam da čak i u OK BiH postoji plakat na kojem je moja slika, ispod koje piše: 'Volimo Jureka više nego bureka'", rekao je Franko i dodao: "Ono što sam doživio u Sarajevu 1984. godine ne mogu zaboraviti do kraja života. Bili su to najlepši trenuci, a i danas se sećam gotovo svih detalja. Pamtim dolazak u Sarajevo, prve odlaske na skijališta, Olimpijski stadion 'Koševo', Olimpijsko selo, 'Zetru', 'Skenderiju'."

ZOI 1984. bile su za ponos tadašnje zajedničke države, dok danas na to samo podsećaju fotografije i objekti koje je nagrizao zub vremena i nemar ljudi.

A kako je to izgledalo pre 27 godina, pogledajte u prilogu koji su pripremile kolege iz Radija Slobodna Evropa.

Kandidatura iz kafane

O tome kako je Sarajevo dobilo organizaciju Zimskih olimpijskih igara pričaju se mnoge legende. Jedna od najzanimljivijih je svakako ona da se ideja rodila u kafani u kojoj su se zvaničnici tog vremena dogovorili da počnu lobirati za kandidaturu.

Mirko Galić, predsednik tadašnje gradske vlade, u jednom razgovoru je potvrdio da je sve zaista počelo slučajno, jer je aplikacija za kandidaturu bila šansa za promociju Sarajeva.

„Bila je studija jedna koju je UNESCO radio, ne samo za bivšu Jugoslaviju nego i za okolne države, i konstatovao da Sarajevo ima najidealnije uslove za razvoj zimskog turizma u odnosu na sve te države. I kad smo mi odlučili da se kandidujemo, da napravimo aplikaciju, u stvari cilj nam je bio da besplatno dobijemo reklamu za razvoj turizma u Sarajevu. I vjerujte, ja do zadnjeg momenta, i u Atini kad smo bili, nisam mogao vjerovati da ćemo dobiti“, priča Galić.

Tako je Sarajevo krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada je objavljeno da će biti domaćin 14. olimpijskih igara, ličilo na veliko gradilište. Grad je, sećaju se svedoci tog vremena, ličio na dobro organizovano preduzeće, na čelu sa inteligentnim menadžmentom i odlično kvalifikovanim radnicima.

Jedan od članova Organizacionog komiteta Ahmed Karabegović kaže da je nakon Olimpijade Sarajevo postalo ozbiljna turistička destinacija, jači i razvijeniji grad. Nije se samo menjao grad, menjao se i mentalitet ljudi, priseća se Karabegović. Svega toga danas nema.

„Sarajevo je danas grad koga nema ni u jednom kalendaru nijedne svjetske sportske federacije sa bilo kojim značajnijim takmičenjem. Sarajevo je danas grad u kome ni 15 godina poslije rata nisu obnovljeni bob i sankaška staza, skakaonice, pista za brzo klizanje. Treba iskreno reći, da nije bilo sredstava Međunarodnog olimpijskog komiteta i međunarodne zajednice, i Zetra i Koševo pitanje je kako bi danas izgledali“, navodi Karabegović.

Slovenci bili protiv

Često se govori i o tome kako je iza do tada najuspješnije Olimpijade stajala cijela bivša država. Manje o tome da nisu svi bili zadovoljni činjenicom da će se Zimske olimpijske igre održati baš u Sarajevu.

Delegacija Slovenije je tada, dok se na Bjelašnici, Igmanu, Jahorini i Trebeviću gradilo, predložila tadašnjem predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu da odustane od Olimpijade, jer je to politički neodgovoran i preskup projekat.

„Kad sam mu ja rekao: ’Znate, druže predsjedniče, ima čak nekih pokušaja koji sugerišu da se Olimpijada odloži,’ Tito je reagovao: ’Da, to i do mene dolazi.’ A kad je saslušao kako mi vidimo značaj toga da smo dobili Olimpijadu i svega šta će Olimpijda značiti, rekao nam je: ’Samo tako nastavite.’“, seća se tadašnji predsednik Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine Raif Dizdarević.

Pripreme za 14. olimpijske igre pokazale su nezapamćen i do danas neponovljen entuzijazam u BiH, seća se Mirko Galić.

„Ali ono zbog čega smo mi krenuli u Olimpijadu, to se poslije Olimpijade nije nikad realizovalo - da Sarajevo stvarno postane centar za razvoj zimskog turizma.“

Na 14. olimpijske igre ostalo je tek sećanje. Sarajevo danas nije domaćin nijednog ozbiljnijeg ski takmičenja. Na olimpijskim planinama bespravno se grade privatni objekti, a klizači imaju samo mesec dana led na kom mogu da vežbaju.

„Bjelašnica je postala izletničko mjesto, planina. Nije ona ski centar. To je Kanton svjesno napustio - da bi izgradili one bruke od apartmana. Ni hotela nemamo gore, imamo samo ’Maršal’“, kaže nekadašnji koordinator Operativnog centra Olimpijskih igara Enes Terzić.

Iako niko nije verovao u to, sarajevska Olimpijada ušla je u istoriju olimpizma i po tome što su to bile prve igre koje su održane sa finansijskim suficitom i zaradom od 12 milona dolara.