Najteže je nadživeti svoju decu
Eva Jakšić nije jedina kojoj je dan u kome je ugledala svet odredio sudbinu. Rođena je "na mučenike", u aprilu 1918. godine. Pošto je april mesec pun raznih mučenih svetaca, sasvim je svejedno koji je mogao da bude njen zaštitni znak - da li Hristant, Darija, Vasilije ili Ipatije, ili pak Agapija, Hionija i Irina, tri sestre koje je početkom četvrtog veka car Dioklecijan surovo kaznio jer su izabrale da veruju u Hrista.
Eva je izašla iz majčine utrobe u istoj onoj godini i mesecu u kome je Gavrilo Princip, onaj što je upucao Franca Ferdinanda, umro u češkom zatvoru Terezijenštat. Onog trenutka kada je 1918. Eva progledala i zaplakala, Josip Broz Tito zatražio je prijem u Komunističku partiju Rusije. Početak Evinog puta, dakle, obeležili su sveti mučenici, kraj jedne monarhije - Austrougarske i početak druge - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Titova Jugoslavija, u kojoj će provesti najveći deo svog života.
Eva živi na Baniji, u Selištu, u opštini Glina. Već uveliko gazi svoju 93. godinu. Nije prva koju je ojačalo ono što je nije ubilo. Tek što se rodila, jedva da je imala šest meseci, ostala je bez majke. Pošto u kući nije bilo ženskog "čeljadeta" da se brine o njoj, tetka ju se odnela u Ravno Rašće, da bude tamo "sve dok se ćaća ne oženi".
Kad se otac oženio, Evu su vratili kući i dali joj ime. Po maćehi! Udala se 1938. godine. Rodila je pet kćeri i jednog sina.
- Prvo sam rodila Zoru, a drugu curicu, Miru, rodila sam 1941. godine. Kad je naišla ofanziva ja sam, bježeći od ustaša, kao i drugi narod, kroz Veliku Kapelu nosila na rukama te svoje dvije curice, prvo jednu, Zoru, pa je pometnem, pa se vratim po drugu, Miru, pa donesem Miru, pa jope odem po Zoru, i tako danima, pješice, sve do Korane vode, do sela Zbjeg. Tu je bila jedna žena i čojek, mlađi, nisu imali djece, kažu, nećeš izdržati, nećeš moći nastaviti dalje put, ostavi kod nas jednu curicu, pa kad prođe zlo, vrati se po nju... E muke moje, koje dijete da ostavim, kako mater da izabere... A moralo se... I ostavila sam kod tih ljudi Miru, a s drugom curicom krenula put Banije. Kad smo stigle, kod kuće sam našla sve popaljeno, srušeno, nema ni mog čoeka... Kasnije ću saznati da su ga u Valjevu, u Srbiji, bio tamo na topovima, zarobili i poslali u logor u Njemačku, srećom preživio i vratio se kad je rat završio.
- I tako, iako nije bilo za živjeti na tom zgarištu, ja sam ipak htjela što prije da se vratim po ono moje dijete što sam ostavila drugim ljudima na brigu. Ali sam dobila tifus. I umjesto da me Bog uzme ko što je uzo mnoge, pet nedjelja sam bolovala, buncala i... otela se. Čim sam se oporavila krenula sam po onu svoju ostavljenu curicu... Ali je nisam našla. Rekli su mi da je umrla... I dan-danas nisam načisto, da l' je, da l' nije, i otiću sa ovog svijeta s mislima o toj svojoj curici, o tome kako sam je mogla ostaviti tamo...
Pet godina jaukala za sinom- Moj sin Vlado je poginuo 18. septembra 1991. u Donjem Selištu. Ubila ga granata, bio je u dućanu, nije htio da bježi... Niko ne zna kako je u mom srcu... Poslije njegove pogibije pet godina sam, svaki božji dan išla na groblje. Sve mislim, možda ću ga vidjeti, znam da neću, nisam luda, al' opet idem i nadam se. Najaukala sam se za njim. I za ostalima. Kakav je to čoek bio, da znaš... Njegova kuća, eno je, vidi, nema ni vrata ni prozora... Porodica mu je u Beogradu, ćerke i žena. Noću ne mogu dugo da zaspim, oči ovolike od plača, sve mi dođe na pamet, cijeli moj život, prebirem po mislima, koga sam sve imala i koga više nemam... Izgubila sam i ćerke Zoru i Daru. |
- A nakon rata? Pa, znaš kako je bilo, vratio se moj čoek iz logora, oporavljali smo se, dizali sa dna, izrodili smo još djece, napravili četiri kuće, muž mi umro 1994. Za "Oluju" me pitaš? Pa, ja sam u toj njihovoj ofanzivi ostala kod kuće, stara sam, računam, neće valjda s babama imati posla... A, pravo da ti kažem, pomislila sam, i šta ću ja u izbjeglištvu. Nek se spasavaju ovi mlađi. Ja sam se naživjela. I tako, ostadoh, krila sam se danima po šumarcima, u blizini kuće, a onda sam se dovukla do svog dvorišta, evo mene Rvati, a vi kako 'oćete... Našla sam krušku, moju krušku, uzmem je i žvaćem, al' neće niz grlo. Ja živa al' nisu sva moja djeca. Ima li za majku išta teže?
J.... ti majku srpsku!- U "Oluji" i nakon nje? Kako je bilo? Ma, svakako, nije sve ni za pričati. Jedan njijev bojovnik, bio je u uniformi, e što je taj bio gadan, nasilan... Ućerao me u kuću, gurao od kauča do kauča, al' se nisam dala. Pobjegnem u hodnik, al' stigao me, udarao nogom, srušio... Ja se pridignem, nemaš pojma kako u takijem prilikama dobiješ neku snagu, pa se malo izmaknem, pa van... On za mnom, pa viče: "Jebem ti majku srpsku, tvoja je Srpkinja ubila našeg vojnika u Glini, sad ću i ja tebe"... I poče pucati šmajserom, al' po kući, po krovu... Onda dotrčali njegovi, isto bojovnici, nekako ga smiriše i odvedoše, a on viče: "Nećeš se izvući, doći ću ja večeras"... I tako, nisam se bojala, ali sam ipak išla spavati u komšiluk. Nije više dolazio, čula sam poslije da je dobio prekomandu. |
