Profit ne zna za poštenje

U Australiji je primetno nezadovoljstvo građana načinom na koji velike banke podižu profit, i zahtevi za promenom zakonske regulative sve su glasniji. Zahtev da se propisima odredi kada banka može da podiže kamate iznad procenta Banke rezervi podržavaju potrošačke organizacije, sindikat i opozicija, a "pokret" je nastao posle saznanja da je Komonvelt banka odlučila da kamatu na kredite skoro dvostruko uveća u odnosu na procenat nacionalne banke.

Aktivisti "Čojsa" traže kontrolu banaka

 

Federalni ministar trezora Vejn Svon najavio je ovim povodom da će biti razmotrene reforme kojima bi se banke prisilile da budu poštenije. Ali, to je za sada sve. Jer, kako je u četvrtak izjavila prvi ministar Džulija Gilard, i ona je "ljuta na banke", ali to ne znači da će vlada ići tako daleko da donese propise o kamatama. Takav pristup, veli ona, ekonomija je napustila poslednjih 30 godina.

"Desna ruka" laburista, sindikat, međutim, misli drugačije i njegov predsednik Džed Kirni naglašava:
 

- Australijancima je teško da razumeju kako je bankama, koje zajedno prave 21 milijardu dolara profita, potrebno da podižu kamate iznad preporuke Banke rezervi. Treba da imamo neke propise koji će od banaka zahtevati da opravdaju rast kamata.
 

Federalna opozicija je najodlučnija. Ona će, kako je najavljeno, već u ponedeljak izaći s predlogom zakona kojim bi vlast banaka bila ograničena. U ovome, koalicija sada traži podršku nezavisnih i "zelenih" članova parlamenta.
 

Lider opozicije Toni Abot kaže da je korisnicima kredita potrebno više od ljutnje Džulije Gilard i Vejna Svona.
 

- Nije dovoljno od prvog ministra da bude ljut. Građani se suočavaju sa pritiskom troškova života, prete im veće kamate na stambene kredite, oni traže akciju, a ne ljutnju - istakao je Abot.
 

Prema zamisli koalicije, zakon koji će predložiti treba da omogući Komisiji za konkurenciju i potrošače (ACCC) da povede istragu u slučajevima da četiri velike banke ne poštuju tržište.
 

Potrošačka grupa "Čojs" traži da se klijentima banaka omogući da lakše zamene zajmodavca. Za poslednje dve godine, navodi se, korisnici kredita nisu baš iskoristili mogućnost zamene i za nju se opredelilo svega 7,6 odsto Australijanaca. Nekih 78,5 odsto nije čak ni razmišljalo o takvom rešenju, mahom zato što zahteva dosta napora.
Odvojena anketa sa 380 ljudi pokazala je da bi 42 odsto građana razmislilo o zameni zajmodavca ukoliko bi imali uštedu od 2.000 dolara.

S druge strane, kako stvari sada stoje, troškovi zamene bili bi veći od same uštede. Tako su, recimo, samo državni nameti dva do tri puta veći nego što je razlika između najviše i najniže strandardne varijabilne kamate kod velikih banaka. Zatim, tu je i i takozvani namet na izlazak, ukoliko se zamena vrši u prve četiri godine, pa zatim dažbina za otvaranje novog računa, što iznosi do 1.000 dolara.
 

Konkretna računica kazuje da klijenti kod Komonvelt banke koja je najviše kritikovana ne bi mnogo dobili kada bi se prebacili na konkurentnijeg zajmodavca, uprkos tome što je Komonvelt banka danas na vrhu po visini kamate, pa će rata na kredit od 300.000 dolara biti veća za 88 dolara i iznositi 2.278 dolara. Na isti iznos kredita, poređenja radi, Nacionalna banka Australije uzima 112 dolara mesečno manje od Komonvelta, jer joj je kamata 7,24 odsto. Ako bi korisnik hteo da promeni banku, samo državna vlada uzela bi mu 200 do 300 dolara dažbina.
 

Uz to, velike banke uzimaju i "izlaznu dažbinu" koja je kod ANZ i Komonvelt banke 700, a kod Nacionalne i Vestpaka 900 dolara. Jedino "Sent Džordž", u vlasništvu Vestpaka, ne uzima pomenutu naknadu.