Spakovala kofere: Posao snova, plata 1.800 evra, a onda šok
Kada je Danijela Kikl iz Austrije pre tri godine pronašla posao u sedištu kompanije Epl, u irskom Korku, pomislila je da joj se ostvario životni san.
Završila je ekonomsku informatiku i radila je u nekoliko preduzeća u IT industriji, a kada je dobila posao u Eplu, sa mužem i dvoje dece preselila se u Kork, međutim osećaj euforije ubrzo je zamenila frustriranost sve dok na kraju nije spakovala kofere, prenosi Velt.
Razočaranje koje je doživela opisala je u knjizi, koncipiranoj u obliku dnevnika, pod nemačkim naslovom "Epl pripravnik".
Činjenica da i u Eplu uprkos kreativnom, mladalačkom imidžu kompanije, vladaju surova pravila velikih koncerna nije preterano iznenađujuća.
Sudeći prema opisima Austrijanke iz Beča, problematični uslovi rada ne vladaju samo u Kini: i u Irskoj se život radnika može uporediti sa životom pilića na farmama za masovni uzgoj.
O tome da klijenti širom sveta budu zadovoljni brine 5.000 telefonskih operatera, koji rade u skučenom prostoru u grupama od 500 zaposlenih. Stopa samoubistava, piše ona, među njima je čak šest puta veća u odnosu na ostale stanovnike Irske, jer su u kompaniji izloženi ogromnom pritisku.
U knjizi Danijela Kikl opisuje kruta pravila kojima su izloženi zaposleni u sektoru podrške korisnicima.
Za odlazak do toaleta moguće je izdvojiti najviše osam minuta dnevno, zbog čega mnogi izbegavaju da bilo šta piju. Menadžeri neprekidno kontrolišu njihov učinak i na osnovu toga im dodeljuju bodove. Oni koji previše odstupaju od plana mogu da očekuju drastične kaznene mere. Zaposleni su centralu Hollyhill vrlo brzo prozvali "Holyhell" (Sveti pakao).
Dok je radila u Irskoj, Danijela je jednom premeštena na drugo radno mesto, ali to nije doprinelo poboljšanju situacije. Za istu platu dobila je više odgovornosti, čime je pritisak još više porastao. Odbijanje kompanije da joj odobri korišćenje jednog dana odmora kako bi učestvovala u božićnoj priredbi u kojoj je nastupao njen sin bila je kap koja je prelila čašu.
Kod nje su se pojavili znaci sindroma hronične iscrpljenosti i počela je da se bavi brojnim predlozima za poboljšanje uslova. Pisala je nekolicini nadređenih, uključujući i glavnog izvršnog direktora Tima Kuka, ali niko nije reagovao na njen poziv upomoć.
Stvari su se pomakle s mrtve tačke tek nakon ankete među zaposlenima, kada je manje od 30 odsto njih izjavilo da je zadovoljno. Posle toga su mnogi menadžeri ostali bez posla, ali se sistem nije promenio, pa samim tim nema ni ozbiljnih reformi za zaposlene, kaže Danijela.
Nakon gotovo tri godine rada u Eplu, gde je zarađivala 1.800 evra bruto, Kikl ovaje odustala od borbe za bolje uslove u firmi i dala je otkaz. Izdržala je mnogo duže nego mnoge njene bivše kolege, kaže Danijela, koja se nada da će njena knjiga doneti poboljšanje onima koji su ostali.
