Skoro sve na nama je kinesko
Niko ne zna koliko se kineske robe prodaje u Srbiji, gruba procena je da je čak 60 % onoga što vidite na rafovima i vešalicama proizvedeno u Kini, pišu beogradski mediji.
Za pojedine radnje i proizvode sasvim je jasno da su kineski, ali ima i onih koje kupujemo pod imenom nekih robnih marki i brendova, čije je poreklo na dekleraciji neka druga zemlja, a ustvari su i ti proizvodi napravljeni u ovoj, najjačoj ekonomiji na svetu.
Da li se radi o odeći, obući, igračkama, tehnici, potpuno je svejedno jer je sasvim sigurno da, ako baš ceo komad nije proizveden u Kini, bar neki njegov deo jeste. Osim ovih, manje-više poznatih roba, ima i onih za koje nam ne bi palo napamet da potiču iz ove zemlje. Tako iz Kine uvozimo i elektronske sklopove i komponente, konstrukcije i delove konstrukcija, slavine i ventile, ali i kikiriki, pasulj i beli luk, a početkom prošle godine pojavila se i informacija da se na našem tržištu prodaju i kineski spomenici.
Naša industrija je dosta propala, naročito tekstilna, pa tu vrstu proizvoda najviše i uvozimo. U suštini, dominira roba široke potrošnje od odeće i obuće, pokućstva, preko pozamanterije, do papirne galanterije, poput koverata i kesa. Koliko je njihova roba prisutna i na našem, ali i na tržištu celog sveta, govori podatak da je više od 50 odsto svetske proizvodnje smešten u delu Indokine. Čak i velike, zapadne kompanije proizvode tamno - priča Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije.
On kaže da su problem Srbije nedovoljno konkurentni proizvodi, koji se zbog toga i uvoze. Takođe, objašnjava, kineski sistem trgovine je drugačiji od svih: fabrike drže veliki “bosovi”, a radnici ne rade za platu već su plaćeni po učinku, odnosno procentu.
"Radi se o jedno veoma žilavom sistemu u odnosu na zapadni i onaj na koji smo mi navikli. Kod nas se radi da bi se živelo, a kod njih je rad smisao života i zato im nije teško da na poslu budu po ceo dan, da se bore, da grizu, i žele da prodaju što veće količine i što više različite robe. Kod nas nikada nije bilo tako gigantskih serija nekog proizvoda", objašnjava Rajić istakavši da je, primera radi, u 2011. godini izvoz iz Srbije u Kinu je bio 1,9 miliona dolara a uvoz iz Kine u Srbiju čak 1,3 milijarde dolara, odnosni 1.000 puta više.
Osim sa kineskom, domaće tržište puno je robe i iz ostalih zemalja bliskog i dalekog istoka, kaže Goran Papović iz Nacionalna organizacija potrošača Srbije. On kaže i da prave procene koliko i kakve robe ovde ima ne postoje jer, pored legalnih kanala trgovine, ima i onih nelegalnih.
"Ovde imate i veliki broj proizvoda koje kupujete pod imenom neke određene robne marke, koja potiče iz recimo neke zemlje EU, a zapravo je ta roba proizvedena i Kini ili nekoj od tih, istočnih zemalja", objašnjava Papović.
Tržišta preplavljena robom poreklom iz Kine nisu samo problem Srbije već i evropskih zemalja, ali i celog sveta. Primera radi, prošle godine se podigla prašina oko američkog olimpijskog tima koji jeste bio obučen u “američkom stilu”, u odeću koju je dizajnirao Ralf Loren, ali se ispostavilo da su svi ti komadi napravljeni u Kini. Zanimljiv je i primer tradicionalnog engleskog brenda “Burberry” koji je javnost i ljubitelje mode u Britaniji šokirao odlukom da pogon preseli u Aziju.
"Pošto ne mogu da spreče uvoz, zemlje EU su pooštrile kontrolu i povećale kriterijume za ulaz robe iz Kine, a sve posle rezultata jedne kontrole koja je pokazala da je čak 60 odsto tih proizvoda nebezbedno, odnosno opasno i kada su u pitanju hemikalije, proizvodnja, a postoji opasnost i od povređivanja. Nažalost, dobar deo takve robe završava na našem tržištu. To se pre svega odnosi na garderobu i igračke" , priča Papović.
