Jorgani za Evropu

Mašinu koja brunda, džakove vune, mnogo prašine i Nebojšu Pelemiša zatekli smo u poslednjoj vunovlačarskoj radnji u lozničkom kraju. Ovaj mladi čovek nastavio je posao koji je nekada vodio deda njegove supruge Aleksandar Vujičić Leka, a potom i njena majka Branka.

Njih više nema, a on nije želeo da zakatanči radnju. Posla ima, mada mnogo manje nego u godinama kada je vuna bila cenjena, pa ovih dana mašina za vlačanje "rigerica" samo brekće. Kilogram vune danas košta svega 80 dinara.

U maloj radnji nema bubnjarice niti druge peći, već Nebojšu greje rad. Vadi vunu iz džaka i ubacuje u mašinu, a posle nekog vremena trkne na drugu gde s oklagija skida raščešljanu vunu, vazdušastu i spremnu za dalju obradu i stavlja u džakove. Deda Leka se vunovlačarenjem bavio duže od pola veka, pa mnogi iz lozničkog kraja, ali i okoline krajeva znaju gde će doneti vunu. Izbor im, doduše, nije veliki jer u bližoj okolini nema nijedne ovakve radnje. Nebojša je poslednji vunovlačar kome dolaze ljudi iz čitavog lozničkog kraja, ali i sa druge strane Drine, iz Bijeljine i Zvornika. Više od dve decenije ovo je jedina vunovlačarska radnja u Loznici gde su sredinom prošlog veka bile četiri, a u Bijeljini dve i Zvorniku tri.

- Tačno je da ima dosta džakova u radnji, ali jedan je tek 1,5 do dva kilograma vune. Dnevno bude po četiri džaka, odnosno po 15 kilograma obrađene vune. Mašina za vlačanje "rigerica", domaće proizvodnje, ima nekih sedam decenija, a i vuna nije kvalitetna kao nekada, ne vode ljudi baš računa kao pre, pa ponekad prvo moram da sredim vunu, pa tek onda počnem da radim. Vunu donose iz ovoga kraja, ali i Rađevine i obližnjih mesta susedne Republike Srpske, a dolazili su mi čak iz Brčkog. Nekada je samo u Loznici bilo sedam vunovlačarskih radnji i još nekoliko u susednim mestima, a već godinama mislim da ih sem ove u bližoj okolini nema - priča Nebojša glasno da nadjača mašinu koja hukće kao parnjača, ne prekidajući rad ni za trenutak.

Kad donese vunu, mušterija kaže za šta mu treba - za čarape, džempere, jastuke, jorgane, pa se u skladu sa tim postavljaju odgovarajuće oklagije. Kada se radi za jorgane, onda se mota na veliku oklagiju i ide na veliki valjak i tada se dobijaju vunene table, dok se za jastuke radi tako da vuna bude što rastresitija, a za predenje ide na male oklagije.

- Radiću dokle god ima posla, ali je on, nažalost, u stalnom opadanju. U selima je sve manje starijih žena koje od vune pletu čarape i džempere, a mlađe generacije time se ne bave. Umesto stvari od vune kupuju jeftinu kinesku robu. Međutim, sve više je naših ljudi iz dijaspore koji traže vunene jorgane, jastuke, čarape jer je to prirodno i zdravo, a tamo se teži prirodnim materijalima.

Mlađi ljudi ne znaju koliko je vuna dobra i zdrava. Prirodni je lek za mnoge boljke. Kod kuće imam jorgane i jastuke punjene vunom i pod njima se čovek ne znoji, a izuzetno su udobni i topli. Baba mi plete vunene džempere koji mi dobro dođu u radnji kad baš zazimi i stvarno dobro greju - priča Nebojša, pa uzima novi zavezak vune, a onda razgovor zastaje jer u radnju ulazi mušterija sa dva džaka vune.

Bez obzira na buduću namenu, prerada kilograma vune košta 200 dinara, a posla najviše ima sada, dok su leti mušterije retke. Vunena vlakna lete po zanatskoj radnji Vunoprodukt-vunovlačar, kako je njen zvanični naziv, Nebojša prazni novi džak i rastresa vunu koju mašina guta i provlači kroz valjke. Pramenovi vune lelujaju na zaštitnoj mreži "rigerice" koja pamti mnogo bolje dane kada je kroz radnju prolazilo znatno više mušterija, vremena kada se znalo da ništa ne greje bolje od vune koje ima i danas, ali je pred naletom veštačkih materijala potisnuta.

Nebojša je bez obzira na sve odlučan da sačuva jedinu vunovlačarsku radnju dokle god to bude mogao, na radost onih koji još vole da im krsta, ili stopala ugreju vuneni džemper, prsluk ili čarape.