"Ovako je umro američki san"
Smrt američkog sna, kao poslednju žrtvu depresije proistekle iz razdoblja vladavine bivšeg predsednika Džordža Buša, opisuje za Njuzvik Pol Begala.
Begala, politički komentator i bivši savetnik Bila Klintona, kaže da "američki san umire". On, naime, navodi da nedavni izveštaj Centralne banke SAD-a ukazuje na kolaps srednje klase. Od 2007. do 2010., srednja vrednost bogatstva pala je za čak 40 posto.
Srednja klasa u nevoljiSvaki šesti Amerikanac godišnje zaradi između 25.000 i 100.000 dolara. Oni čine srce srednje klase. Pa ipak, čak trećina onih koji zarađuju više od 150.000 dolara i 40 posto onih koji zarađuju manje od 20.000 dolara sebe smatraju pripadnicima srednje klase. Sve u svemu, tri četvrtine Amerikanaca smatra se srednjom klasom – što znači da su te tri četvrtine Amerikanaca (zapravo, i više od toga) u velikoj nevolji. |
Kao i uvek, bogati su dobro prošli - njihovo bogatstvo povećalo se, a svima drugima – istopilo. To je zato što je bogatstvo onih najbogatijih manje vezano uz nekretnine, a više uz deonice i obveznice, koje su u Bushovoj depresiji prošle bolje od cena porodičnih domova.
Rađanje američke srednje klase bio je rezultat političkih odluka – a one su presudile i njenoj smrti, piše Begala i navodi da je nakon Drugog svetskog rata Amerika imala dužničku krizu.
Spašavanje sveta je skupo, i to je razlog zbog kojeg je, u postotku BDP-a, dug u 1945. bio daleko veći nego danas. Velika generacija morala je doneti teške odluke.
Predsednik Ajzenhauer povećao je najvišu poresku stopu na 91 odsto (taj 'komunista') i Amerika je investirala u obrazovanje, stanogradnju i tehnologiju. A velika američka srednja klasa predvodila je napredak koji je otplatio dug. U samo 17 godina, dug se vratio na predratni nivo, podseća on.
Sluga ostaje slugaMoj prijatelj živi u bogatom kvartu. Jednog dana, dok je bio u vrtu ispred kuće, njegov prvi komšija, republikanac, pitao ga je zašto je demokrata. Moj prijatelj je odgovorio da je odrastao u siromašnoj porodici, pohađao dobru državnu školu i uspeo da napreduje u poslu. Pokazao je tada rukom na baštovana koji je radio pred kućom na drugoj strani ulice. - Zar ne želite da i baštovanov sin živi američki san koji mi živimo?' pitao je moj prijatelj. Komšija ga je spustio na zemlju odbrusivši: - Sin tog vrtlara biće vrtlar moga sina. |
Danas, kaže on, opet se suočavamo s dužničkom krizom. Američka elita zabrinuta je, bolje rečeno, uspaničena. Opravdano. Ali gde su sada komisije visokih uglednika koje će prozboriti o padu srednje klase?
Begala dodaje da "naš predsednik (Obama) ispravno opisuje ovo razdoblje kao 'presudni trenutak za srednju klasu', ali guverneri i gradonačelnici širom SAD prisiljeni su da otpuštaju nastavnike, policajce i vatrogasce – ljude koji služe, štite i obrazuju srednju klasu, koji mogu pomoći siromašnima da se uzdignu do srednje klase, a pripadnicima srednje klase da prosperiraju".
Uprkos onome što predsednik priča, privatnom sektoru ne ide dobro. Od početka oporavka, taj sektor je stvorio 4,3 miliona novih radnih mesta, a u javnom sektoru ukinuto ih je čak 600.000.
Begala, ipak, smatra da Amerika "u sadašnji nered nije dospela zato što je imala previše učitelja, policajaca ili vatrogasaca. Tu smo gde smo zato što smo smanjili poreze, uglavnom bogatima, vodili dva rata na državni dug i deregulisali Vol Strit. Ako se ne suočimo s pravim razlozima, nikada se nećemo rešiti duga".
Ništa od navedenog nije lako. Naravno da moramo da srežemo potrošnju. A očigledno je da nam treba više prihoda od poreza. Ali to treba da postignemo na način koji štiti obećane prilike i mogućnosti za sve. Ekonomski rast ključ je za otplatu našeg velikog duga, a širenje srednje klase ključ je za ekonomski rast, zaključuje on.
