Lek za recesiju postoji, samo da se primeni
Da li je još 1978. godine pronađeno rešenje za recesiju u koju je svet upao u prvoj deceniji 21. veka? Možda odgovor na ovo pitanje leži u priči o čuvanju dece u Vašingtonu koju u svojoj knjizi "Povratak ekonomije depresije" navodi ekonomista i nobelovac Pol Krugman.
Problem razumevanja recesije delom proizilazi iz toga što je teško zamisliti šta se dešava tokom recesije, svesti to na čoveku razumljivu meru. Kao odličan primer za razumevanje ove pojave nameće se običan novinski članak o jednom istinitom događaju iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Članak su objavili Džoan i Ričard Svini 1978. pod naslovom "Monetarna teorija i kriza kooperativa za čuvanje dece Grejt Kapitol Hil".
Nemoje da vas naslov odbije, stvar je ozbiljna! - podseća Krugman.
Priča glasi ovako:
Svinijevi su sedamdesetih bili članovi, gle iznenađenja, kooperative za čuvanje dece: udruženja mladih parova, u ovom slučaju uglavnom zaposlenih pri Kongresu, koji su hteli da jedni drugima čuvaju decu. Ova konkretna kooperativa je bila neobično velika, sa oko 150 parova, što znači ne samo da je obuhvatala mnogo potencijalnih bebi-sitera, nego i da organizacija - posebno vođenje računa da svaki par pošteno odradi svoj deo posla - nije bila tako prosta.
Kao i mnoge takve ustanove, kooperativa Kapitol Hil rešavala je problem izdavanjem papirnih potvrda, to jest kupona koji osobi u čijem su posedu daju pravo na sat vremena čuvanja dece. Bebi-siteri su dobijali odgovarajući broj kupona od ljudi čiju decu čuvaju. Taj sistem je zamišljen tako da onemogući zabušavanje - automatski osigurava da s vremenom svaki par dobije tačno onoliko sati čuvanja dece koliko i odradi.
Ali, nije bilo baš tako jednostavno. Ispostavilo se da je za takav sistem potrebno da u opticaju bude veliki broj kupona. Parovi koji su zaredom imali nekoliko slobodnih večeri, bez iznenadnih planova za izlaske, pokušavali su da akumuliraju zalihe kupona za ubuduće; a takva akumulacija istovremeno znači da su se zalihe drugih parova osipale, ali svaki par bi s vremenom verovatno poželeo da u proseku ima dovoljno kupona da može nekoliko puta izaći između perioda čuvanja dece.
Izdavanje kupona u Kapitol Hilu bilo je komplikovana rabota: parovi su dobijali kupone pri dolasku, trebalo je da ih predaju pri odlasku, ali su i članarine, koje su korišćene za plaćanje organizatora, plaćali u kuponima itd. Detalji nisu ni važni; poenta je da je u jednom trenutku bilo u opticaju srazmerno malo kupona - u stvari, premalo za potrebe kooperative.
Rezultat je bio zanimljiv. Parovi koji su smatrali da imaju nedovoljne zalihe kupona s nestrpljenjem su čekali prilike da čuvaju decu i nerado su izlazili. Ali tek kada jedan par odluči da izađe, drugi dobija priliku da čuva decu, ali su prilike bile sve ređe te su se parovi još teže odlučivali da troše sakupljene zalihe kupona, osim za posebne prilike, koje su postale retkost.
Stvarni svet
|
Ukratko, kooperativa je ušla u recesiju.
Tu se nameće pitanje - zašto je kooperativa za čuvanje dece upala u recesiju?
Ne zato što su članovi kooperative loše obavljali posao: možda jesu, možda nisu, ali to je zasebno pitanje. Ne ni zato što je prepreku predstavljao "vrednosni sistem Kapitol Hila", niti zbog poslovanja "po prijateljskoj liniji", kao ni zbog toga što se, u odnosu na konkurenciju, ova kooperativa lošije prilagodila promenama u tehnologiji čuvanja dece. Problem nije bio u sposobnosti kooperative da pruža usluge, nego, naprosto, u nedostatku "efektivne potražnje": premalo se trošilo na ponuđenu robu (čuvanje dece na sat), a umesto toga ljudi su pokušali da akumuliraju keš (kupone za čuvanje dece). Nauk priče koji važi i za stvaran svet oko nas jeste da podložnost kretanjima privrednog ciklusa može imati malo ili nimalo veze sa suštinskim ekonomskim kvalitetima i slabostima: loše stvari se dešavaju i dobrim ekonomijama!
Kriza tražnje
- Uistinu, ako razmislite, posebno ako shvatate i generalno verujete da tržišta obično uspevaju da usklade ponudu i potražnju, recesija vam zaista deluje kao vrlo neobična pojava. Ali, u periodima krize, posebno ozbiljne, čini se da ponude ima u izobilju a potražnje nema uopšte. Ima radnika spremnih da rade ali nema dovoljno posla, ima savršeno dobrih fabrika ali nedovoljno narudžbina, otvorenih prodavnica ali ne i kupaca. Lako je shvatiti kako je moguće da potražnja za nekom robom opadne: ako proizvođači prave mnogo Barbika, a ispostavi se da potrošači žele Brac lutke, deo tih Barbika neće se prodati. Ali, kako je moguće da potražnja za dobrima uopšte bude premala? Zar ljudi ne moraju da potroše novac na nešto? - kaže ekonomista i nobelovac Pol Krugman u svojoj knjizi "Povratak ekonomije depresije". |
Drugo, šta je u tom slučaju rešenje?
Svinijevi kažu da je u slučaju kooperative Kapitol Hil bilo prilično teško ubediti upravni odbor, koji su činili pretežno advokati, da je problem u suštini tehnički, te da ga je lako rešiti.
Rukovodioci kooperative su se isprva poneli kao da je u pitanju problem koji bi ekonomisti nazvali "strukturnim", koji zahteva direktnu akciju: uveli su pravilo da svaki par mora da izađe i ostavi decu na čuvanje minimum dva puta mesečno. Međutim, na kraju je prevladalo mišljenje ekonomista i povećana je količina kupona u opticaju.
Rezultati su bili fantastični: zahvaljujući većim zalihama kupona, parovi su imali više volje da izlaze, stvarajući tako obilje prilika za čuvanje dece, zbog čega su se parovi opet još lakše odlučivali na izlaske i tako dalje. BDP ove kooperative - bruto bebi-siterski proizvod, meren jedinicama čuvane dece - vrtoglavo je porastao.
Da ponovim, to se nije desilo zato što su parovi postali bolji bebi-siteri, niti zato što su u kooperativi sprovedene bilo kakve temeljne promene. Razlog je to što je ispravljen monearni propust.
Drugim rečima, recesije se mogu lečiti štampanjem novca - i ponekad (uglavnom) sa zapanjujućom lakoćom i izlečiti.
Servis za čuvanje dece - najmanji sistem u kome je moguća recesija
|