Srbija: Ekonomija siva, a plata crna

Pola na ruke, a pola preko računa. Hiljade zaposlenih u Srbiji ovako prima platu. Broj onih čiji ni dinar zarade ne prođe kroz legalne tokove meri se stotinama hiljada. Država nema ama baš nikakve vajde ni od robe koju oni proizvode ni od usluga koje pružaju. Grube procene ukazuju na to da zbog “crnog“ ili “sivog“ tržišta budžet Srbije gubi blizu tri milijarde evra godišnje. Manjak u državnoj kasi, kako ga je predvideo Zakon o budžetu, ove godine bi trebalo da bude manji od polovine ovog iznosa - 140 milijardi dinara.

Po nekim procenama, na "crno" u Srbiji možda radi i milion ljudi

 

Procene broja radnika na “crno“ kreću se od 400.000 do čitav milion. Ako i oni primaju zvaničnu prosečnu platu, a ona iznosi oko 40.000 dinara, državi promiče da naplati najmanje 122,8 milijardi dinara, odnosno oko milijardu evra poreza i doprinosa. Ukoliko bi istini bile bliže procene da u Srbiji radi, a ne stiče ni zdravstveno, niti penziju, oko milion ljudi, ovaj gubitak bi dostigao 307 milijardi dinara, što je oko 2,74 milijarde evra. Realan broj je verovatno negde između. A i plata koja se zarađuje u “crnoj“ zoni teško da može da dostigne zvanični prosek.

Porez

- U “crnoj“ i “sivoj“ zoni budžet gubi najviše po dva osnova: od nameta na potrošnju i nameta na zarade - objašnjava Saša Radulović, konsultant za poreski sistem. - “Siva“ zona je poslovanje u kome se deo vodi kroz knjige, a deo plaća na ruke. “Crna“ zona je kada poslovanje uopšte nije registrovano i sve ide na ruke. Računa se da je veličina “sive“ i “crne“ zone oko 30 odsto bruto domaćeg proizvoda, što iznosi oko devet milijardi evra. Procena je da budžet po osnovu nameta na potrošnju gubi oko 1,5 milijardi evra. Od toga na neplaćeni porez na dodatu vrednost otpada oko milijarda evra. Po osnovu nameta na rad, gubitak budžeta se procenjuje na oko 1,2 milijarde evra.
S druge strane, kako napominje Radulović, konsolidovani budžet države na godišnjem nivou prihoduje oko 4,8 milijardi evra od PDV, akciza i carina. Opterećenja plata za godinu dana donesu ukupno oko 4,5 milijardi evra. Oporezivanje profita i imovine, međutim, donose znatno manje - 0,3 i 0,2 milijarde evra.
 

Takse

Nelojalna konkurencija ostane, doduše, dužna i lokalnim samoupravama. Oni koji posluju mimo svake evidencije preskaču plaćanje i lokalnih komunalnih taksi.

- Što se tiče parafiskalnih nameta, taksi i naknada, one na godišnjem nivou iznose oko 0,8 milijardi evra - kaže Radulović. - Oni su sami po sebi problematični. Trebalo bi da predstavljaju naknadu za uslugu koju prima onaj koji plaća taksu. Moglo bi se reći da “crna“ zona i ne prima nikakvu uslugu, pa ne treba ni da plaća nikakvu taksu. Međutim, to bi se moglo reći i za sve one koji legalno posluju.

Analitičari koji za USAID rade Projekat za bolje uslove poslovanja kažu da se procenjuje da u Srbiji oko milion ljudi u “sivoj“ zoni stvara između 30 i 40 odsto bruto domaćeg proizvoda. Tačan udeo nelojalne konkurencije je teško utvrditi, jer, kako objašnjavaju, ne postoje precizne metode merenja. Glavni pokazatelj su zato utisci privrednika, onih koji legalno posluju.

- Istraživanje o “sivoj“ ekonomiji koje je sprovela Unija poslodavaca pokazalo je da je svaki peti anketirani uključen u neki vid neformalnog rada, dok se od onih koji su formalno zaposleni svaki deseti takođe angažuje i u zakonski “nepokrivenom“ sektoru - kaže Tamara Borovčanin, analitičar USAID projekta. - Među nezaposlenima, 55 odsto, prema ovom istraživanju, izvor egzistencije nalazi u radu “na crno“. Poslovna anketa, koju smo mi sproveli, pokazala je da oko 11 odsto anketiranih veruje da “siva“ ekonomija čini do jedne četvrtine poslovanja u njihovoj grani, a 24 odsto da je taj procenat od 25 do 50. Oko 14 odsto ispitanika smatra da čak više od polovine poslovanja čini “siva“ ekonomija. Čak i da je to samo na nivou percepcije, ti podaci govore o potencijalnom manjku motivacije onih koji legalno posluju.

Građevina

Među granama u kojima je rad na “crno“ najizraženiji je građevinska industrija. Prema podacima Privredne komore Srbije u ovom sektoru je tokom prošle i pretprošle godine oko 30.000 radnika radilo neprijavljeno.

- Neka su im plate bile oko 250 evra, a doprinosi su nešto veći od 60 odsto, tako da je lako izračunati koliko je država izgubila na tome - kaže Goran Rodić, iz PKS. - Oko 40 odsto repromatrijala koji se koristi u građevinarstvu se “prometuje“ na crno. To znači da oko 200 evra po svakom kvadratu ide u crnu zonu. Država tako izgubi između 20 i 25 miliona evra godišnje. Neprijavljene radnike angažuje 90 odsto firmi, i to zato što nemaju dugoročno ugovorene poslove. Angažovali bi ih oni i na kraće preko ugovora o delu, ali je zbog krize značajno smanjena cena kvadrata. To traži jeftinu radnu snagu, a to znači štednju na doprinosima. Tako imate firme koje zvanično zapošljavaju 15 radnika, a angažovane su na poslovima koji zahtevaju stotine radnika.

Motiv

Možda je u svetu rad na “crno“ pitanje motiva samog radnika. Spreman je da žrtvuje doprinose, ako će u ruke leći veća zarada. U Srbiji, međutim, u “sivu“ zonu ljudi idu trbuhom za kruhom.

- Prihvataju da rade na “crno“ ili za minimalac i srećni su, jer su uspeli da nađu bilo kakav posao - smatra Tamara Borovčanin. - Ljudi su izgubili i poverenje u državu i penzijski sistem, tako da im visina “proknjižene“ plate apsolutno ništa ne znači. Među mlađom populacijom generalno vlada mišljenje da će dok oni dočekaju penziju postojati privatni penzioni fondovi. Tako da im se više isplati da rade za “keš na ruke“ nego da im država uzme dobar deo plate ni za šta.

U mnogo većem broju slučajeva pitanje bruto plate u Srbiji nije izbor radnika, već poslodavca. A on u “mutnu“ zonu beži od prevelikih i nameta, taksi, poreza, kazni... Što ne bi radili na “crno“ kada ih, kako kažu, niko ne kažnjava.

Rešenje

Udeo nelojalne konkurencije donekle bi smanjila stroža kontrola i oštra kaznena politika. Bez ozbiljne poreske reforme, međutim, opstanak u legalnim tokovima skoro je nemoguć.

- Pokušaj suzbijanja “crne“ zone u oblasti nameta na rad je bez poreske reforme jalov posao - uveren je Saša Radulović. - Nerazumno je tražiti od molera ili programera koji radi veb-sajt da, kada ugovori posao za 300 evra, 120 evra da državi. Ne postoji poreska uprava u svetu koja tako nešto može uterati. Nameti na rad se moraju smanjiti za trećinu i to progresivno, da onaj ko prima minimalac ne plaća ništa. Treba uvesti sintetički porez na dohodak koji kaže da je nebitno po kom osnovu imate prihod, porezi su isti za sve. Tek onda se može insistirati na nultoj toleranciji za izbegavanje poreza.

Po ovom modelu, manjak koji bi nastao zbog nižeg opterećenja zarade nadoknadio bi se većim oporezivanjem profita i imovine preduzeća. Efektivna stopa poreza na profit, kako kaže Radulović, iznosi samo sedam odsto. Tek treća mera bilo bi povećanje PDV-a i to privremeno. Dok obuhvat poreskih obveznika ne postane veći.