"Srbija stiže na sahranu Evrope"

Srbija dugi niz godina balansira između onoga što hoće i onoga što može i nastavlja da živi u nekoj vrsti paralelne stvarnosti, smatra dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Miodrag Zec

Najvećim državnim problemom smatra to što građani živi od proizvodnje iluzija, kao i što se vlast doživljava kao mehanizam za preraspodelu sve manjeg društvenog proizvoda što će vrlo brzo dostići svoje granice i otvoriti nova pitanja na koja je teško naći odgovor.

Kada ćemo ući u Evropsku uniju?
- Kako stvari stoje, Srbija će stići na sahranu Evrope. Troškovi ulaska će biti mnogo veći od dobitaka.

Koliko je teška ekonomska situacija u Srbiji?
- Prosečne plate su oko 375 evra, privreda je u lošem stanju, inflacija je dosta visoka, a opet kao da nismo svesni te situacije.

Srbija je zemlja u kojoj se više umire nego što se rađa. Sve vreme se priča da će Srbija nešto dobiti od zemalja Evropske unije, ali niko ništa ne daje. Velike zemlje gledaju kako da jedna od druge što više otmu. Ima Evropa koga da pomaže - Grčku, Portugal ako za to ima kapaciteta i novca. Čak i kad stigne u Srbiju neka vrsta donacije, predstoji vam trošak. Dobijete novac iz fonda EU za čišćenje voda, ali filtere prečišćivače morate da kupite u zemljama EU.

Priča o 1.000 evra od privatizacije svela se na 135 evra?
- Srbija je puna politikanata, ima nešto malo političara, ali nema državnika. Politikanti mame građane, zveckaju kasicom prasicom i preraspodeljuju narodni novac. Svima je bilo jasno da ništa nema od tih 1.000 evra. U Srbiji je sve naopako, malo šta radimo, a naveliko se zadužujemo. Olako se uzimaju krediti koji će vraćati buduće generacije.

U Srbiji su kažnjeni ljudi koji rade i štede, a dužnici su nagrađeni. Najveći dužnici su tajkuni koji imaju velelepne jahte, a siromašni građani su najredovnije platiše, plaćaju komunalije, telefon, struju.

Od svih zemalja u tranziciji Srbija je najlošije prošla. Zašto?
- Srpsko društvo je ušlo u tranziciju bez jasnog koncepcijskog modela i sa prevelikim očekivanjima. Mislili smo da je dovoljno izvesti verbalni otklon prema komunizmu i da će se stvari same po sebi rešiti.

Živimo u nekoj vrsti antikomunističkog komunizma, gde su ključna pitanja vezana za raspodelu, a ne za stvaranje.

Vlast se doživljava kao mehanizam za preraspodelu sve manjeg društvenog proizvoda i to će vrlo brzo dostići svoje limite, čime će se postaviti čitav niz krupnih pitanja na koja mi nemamo odgovor.

Okrečili smo stare fasade koje svakog trena prete da se uruše.

Koji su ključni problemi naše privrede?
- Duboko razilaženje proizvodnje i potrošnje, razilaženje akumulacije i potrebnog nivoa investicija i razilaženje uvoza i izvoza. Sve ove stvari stvaraju nešto što se zove sistemski deficit.

On se oslikava u rastu javnog duga prema spolja i rastu javnog duga prema unutra, što preti da ozbiljno uzdrma dugoročnu održivost privrednog razvoja.

Taj sistemski deficit nas prati 50 godina. Srbija liči na putujuću santu leda - vidi se mali deo, a najveći deo je pod vodom.

A to su izgubljena amortizacija, urušeni strategijski sistemi, potreba za rekonstrukcijom gradova, institucija, univerziteta.

U poslednjih godinu dana oborena je vrednost evra koji sada vredi tek nešto više od 100 dinara?
- Država je najveći manipulator kursa, kontroliše ga tako što prodaje ili kupuje evro. Postoji i uvozni lobi kome odgovara što slabiji evro, jer svoju dinarsku zaradu pretvara u devize. Tako smo uspeli da obezvredimo evro. Kad evro poskupi poraste cena robe, ali kada evro pojeftini ništa se ne dešava.

Po visini zarada smo na začelju u regionu?
- To je naša realnost. Mi smo zemlja koja mora da se okrene sebi. Nemamo prirodne resurse, naftu, zlato, poput Rusije, nismo tako mali kao Crna Gora, koja ima i more, a može da živi samo od uslužnih delatnosti. U svetu trenutno jedino Kina i Nemačka žive od izvoza realnih dobara, jer poznato je da Sjedinjenje Američke Države izvoze dolare, državne obveznice i avione F16. Oni od toga zarađuju.

Politička elita mora konačno pošteno da kaže da smo u teškoj situaciji, a ne da živimo na vašaru promašenih socijalnih ideja. Kod nas se dešava potpuno suprotno. Političari tvrde da smo lideri u regionu, a imamo najmanje plate, najveću nezaposlenost i inflaciju. Onda u krizi tražimo alibi za loš standard. U Crnoj Gori otkako je kriza počela, plate su porasle za sto evra, a kod nas su za toliko pale.

Šta nam je donela privatizacija?
- Privatizacija je manje-više neuspešna i svodi se na tajkunizaciju, bogaćenje uskog kruga ljudi i osiromašenje ogromne većine. Relativno dobri efekti ostvareni su samo kroz tendersku privatizaciju, jer su na taj način u Srbiju uglavnom ušle velike multinacionalne kompanije. Mada beleže rast proizvodnje, ni one ne doprinose rastu izvoza, već su uglavnom neto uvoznici.

S druge strane, u preduzećima koja su na aukciji kupili domaći investitori javlja se niz problema, nema investicija, rasta zaposlenosti i ekspanzije izvoza. Mnogi su se polakomili i kupili firme zbog poslovnog prostora, zemljišta i druge fiksne imovine.

Tajkuni su lako došli u položaj monopolista?
- Sve masovne privatizacije se i inače završavaju tajkunizacijom. Da je privatizacija bila tržišna niko se ne bi ni toliko obogatio, posebno ne tako brzo. Naši tajkuni su samo vešti trgovci rentom. To samo podupire tezu da je u Srbiji trgovina sa državom bila ključ biznisa i nekada, kao što je i sada. A bogatstva su stečena preraspodelom renti.

Pravo trgovine sa državom je najpoželjniji cilj svakog biznismena, jer se tako najlakše dolazi do monopola. Istina, neki tajkuni će se i opeći, jer ono što su kupili sa namerom da bogato preprodaju neće moći da prodaju.

A kakve su investicije naših tajkuna?
- Njihove investicije nisu komercijalne, oni ne ulažu u proizvodnju, poljoprivredu, tehnološki razvitak, već u nešto što teško propada, najčešće u nekretnine. To je normalno jer su i novac koji ulažu stekli olako, pogodbom sa državom i političarima. Sve je to osmislila država.