Penzija, jedino imanje
Među publikom koja je uživala u filmu "Sedamdeset i dva dana", priči o ličkoj porodici čiji život zavisi od dedine američke penzije koju prima njegova udovica, sigurno je bilo i bankara. Dovitljivim Ličanima koji su, nakon što im je baba umrla, rešili da je zamene drugom, kradući je iz staračkog doma, smejali su se i trgovci, poreznici, građevinari, elektrodistributeri, turistički radnici i mnogi drugi koji imaju pozitivan konto zahvaljujući baš penzionerima.
Inspiraciju za ovaj film snimljen prošle godine njegov režiser i scenarista Danilo Šerbedžija izvukao je iz sećanja na anegdotu koju je čuo još 1989. godine kao regrut JNA u Mariboru. Tada mu je neki Crnogorac poverio da je jedina briga njegove familije kako da što duže održi u životu babu koja prima penziju u dolarima.
Šerbedžija nije mogao da odabere bolji tajming za svoj film s obzirom na to da živimo u vremenu u kome, ma kolike bile, penzije održavaju u životu ne samo one na čije ime glase i pripadajuće im rođake (u četvrtini srpskih porodica penzioneri jedini imaju redovne prihode i izdržavaju i decu i unuke), već bogami i razne profitne delatnosti.
Ko bi rekao da će penzioneri u Srbiji sa prosečnom penzijom od oko 210 evra (najviša penzija je 1.020 evra, ali takvih je jedva 60-ak) biti tako poželjna klijentela za razne vrste menadžera.
Tako na primer, banke su počele da im daju kredite, gotovinske i robne, s kraćim i dužim rokom otplate.
- Penzioneri ne pripadaju bogatom sloju stanovništva. Ipak, u Srbiji ima bezmalo 1.700.000 penzionera koji su disciplinovane platiše i, samim tim, interesantni klijenti - sažeto je objasnio Rikardo Parasporo iz banke Inteza logiku pozajmljivanja novca najstarijim Srbima.
Doduše, u većini evropskih zemalja, penzioneri se baš dobro kotiraju kao dužnici, pokriveni su i solidnim osiguranjem, primetio je Rikardo, ali nema veze, i od srpskih se može uzeti kamata, mada oni, za razliku od svojih kolega na Zapadu, u penzijama ne uživaju ni dugo ni lako.
U srpskom penzionom fondu, naime, izračunali su da će svoju starosnu penziju u proseku muškarac trošiti samo 16 godina, a žena tri godine duže. Još je kraći period korišćenja invalidskih i porodičnih penzija, o poljoprivrednicma da ne govorimo.
Na penzije računa i u krizi izrasla potpuno nova grana privrede - takozvana socijalna industrija. Nikada nije bilo toliko staračkih domova u Srbiji (a otvoreno ih je na stotine samo u poslednje tri godine) i nikada smeštaj u njima nije bio tako skup (prosečno 500 evra po osobi mesečno) kao što je sada.
Penzionere iz zasede ne vrebaju samo apatija i osećaj beskorisnosti. Tu su razni mešetari koji im nude povoljnu nabavku zimnice i ogreva, popuste u supermarketima, proslave rođendana, zabavne večeri, igranke... Neki beogradski restorani ne bi mogli finansijski da opstanu da bar jednom nedeljno ne organizuju fešte za penzionere koje podrazumevaju i ne baš jeftinu trpezu. Ne pravi se profit samo od sokova i kafe.
Od ljudi koji troše svoju sedmu ili osmu deceniju, žive i univerziteti za treće doba gde penzioneri mogu da se obučavaju u radu sa kompjuterom, uče strane jezike, crtanje, slikanje, rad u keramici...
I turističke agencije pune su lepih reči i aranžmana namenjenih ovoj grupaciji.
"Poštovani penzioneri, dragi prijatelji, dozvolite da vam se predstavimo", stoji u letku jedne agencije koja već nekoliko godina organizuje odmor za penzionere. Banje su posebna priča, ni one ne bi imale saldo u plusu da nije penzionera, bez obzira na to da li sami plaćaju boravak ili dolaze o državnom trošku.
I poreznici hvale penzionere jer su im najbolje platiše, a pitanje je da li bismo uopšte imali struje da baš oni redovno ne izmiruju račune.
Udvaraju im se i drugi. Tako je na primer, beogradska opština Stari grad starijima od 60 godina za trećinu snizila cenu karata za korišćenje bazena na Dorćolu. Oni kojima se ne pliva mogu da pešače. Jeftinim članarinama mame ih planinarska društva, obećavajući povoljne vikend izlete i razne avanture. Niko ne očekuje da se penju na Himalaje, Avala će biti sasvim OK.
Popodne u bordelu
|
