Gladni stomaci ne idu u šoping
Kada bi ministri više vremena provodili na terenu nego u foteljama, znali bi da pola Srbije gladuje. Teško je gledati toliku bedu i nepravdu. Trudim se, ali ne mogu da pomognem, jer vlast obećava a ne ispunjava, sluša ali ne čuje, kaže Ranka Savić, prva dama sindikalni vođa u Srbiji, ali i jedna od retkih predsednica sindikata u Evropi.
Već više od osam godina je na čelu Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), a cilj joj je da ujedini sve srpske sindikate i programima pomogne radnicima jer, kako kaže, neće dozvoliti da vlast zaboravi radnike.
Opozicija je na jučerašnjem mitingu ponovo tražila prevremene izbore. Može li se na ovaj način nešto promeniti?
- Potpuno je legitimno da opozicija traži izbore. Zbog ekonomskog i socijalnog haosa u kom se zemlja nalazi, to je neophodno. Vlast ne može da ignoriše veliki deo građana koji zahtevaju izbore. To je krajnje neodgovorno. Sami izbori ne mogu obezbediti bolji život. Potrebne su suštinske promene.
Potrebna je sposobna reformska Vlada sa novim idejama. Potrebna nam je država u kojoj se ljudi neće zapošljavati zbog partijske pripadnosti, već zbog znanja, stručnosti i menadžerskih sposobnosti. Potrebna nam je država koju ćemo voleti i poštovati, raditi u njoj i zarađivati. Dokle god nemamo takvu državu, svi oni koji su za to krivi, moraju biti kažnjeni na izborima.
Borac na štiklama
Ranka Savić je prva žena koja se našla na čelu neke sindikalne organizacije. Rođena je 18. septembra 1958. u Visokom, u Bosni i Hercegovini. Pohađala je Sedmu beogradsku gimnaziju i još tada bila inicijator da njeno odeljenje ne postane član Saveza komunista samo zato što se to mora. Za to se, kako kaže, izborila. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bila je član Demokratske stranke i aktivna u petooktobarskim promenama. U Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata je od 1999, a za predsednicu je izabrana 5. oktobra 2002. godine. Srećno je udata, a suprug Miroslav velika joj je podrška. Smatra da je predodređena da bude borac za pravdu, pa iako je već umorna od srpske demokratije, ne gubi nadu da će Srbija biti zemlja radnika koji će svoju zemlju voleti i u njoj pošteno zarađivati. |
Tražili ste da država uvede socijalne karte jer mnogi građani ne mogu da plati račune za struju, vodu, grejanje... Šta se dogodilo?
- Uvođenje socijalnih karata je nužnost, jer se tako dobija kompletna socijalna slika stanovništva.
Tim bi se uveo i red u sferi socijalnih davanja. Vlada je odgovorila da sada nema sredstava i da je to skup posao.
Valjda misle da je mnogo bolje u predizbornoj kampanji trošiti budžetska sredstva za prikupljanje glasova i to tako što će političari pred kamerama deliti razne vrste pomoći socijalno ugroženima.
Postoje li socijalne karte u ostalim zemljama EU?
- Da, jer svaka ozbiljna zemlja mora imati socijalnu sliku stanovništva, odnosno evidenciju broja onih kojima je potrebna pomoć države. To su pravno uređene države koje su servis svojih građana.
Koliko je ljudi ostalo bez posla u protekle tri godine?
- Od 2008. do danas bez posla je ostalo 400.000 radnika. Ovaj podatak su izneli predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda na sastanku sa sindikatima. To su indirektno potvrdili i naši predstavnici vlasti.
Nedavno ste imali sindikalni forum u Leskovcu, šta ste hteli da postignete?
- Doneli smo program mera za izlazak iz krize i predstavili ga Vladi i poslaničkim klubovima Skupštine Srbije. Imali smo više sastanaka, optimista sam, jer ima nade da će mnogi od naših predloga biti ugrađeni u programe ministarstava. Očigledno smo odradili dobar posao. Ovim povodom 26. aprila imamo sastanak sa ministrom ekonomije Ćirićem.
Kao da vas je vlast konačno čula...
- ASNS ne dozvoljava Vladi da zaboravi radnike. Kritikujemo uvek kada je potrebno kritikovati, ali i nudimo konkretna rešenja.
Koliko ljudi u Srbiji danas živi ispod svake granice pristojnosti?
- Trenutno u Srbiji ispod granice siromaštva živi 650.000 ljudi, od toga je 120.000 dece. Dva miliona građana Srbije živi veoma teško, neznatno iznad linije bede.
Šta predstavnici vlasti kažu povodom toga?
- Priroda mog posla nalaže stalne kontakte sa poslodavcima i Vladom. Predstavnici Vlade stalno nešto obećavaju, ali retko ispunjavaju. Ovo je takva Vlada, da i kada nešto potpišete sa njima, to ništa ne znači. Setite se samo zakona PIO. Sve je potpisano, ali ne i ispunjeno, a danima smo imali sastanke.
Na šta se radnici žale?
- Boli me to što su sve troškove tranzicije isključivo platili radnici. Krivci za loše privatizacije ne odgovaraju, ali su radnici ostali bez posla, zarada, uplaćenih doprinosa i na kraju završili na tržištu rada bez ikakve perspektive.
Zato je ASNS predložila da vlasnici preduzeća odgovaraju svom svojom imovinom, a ne samo imovinom preduzeća za obaveze koje moraju ispuniti prema radnicima. Radnici su u početku bili apatični, a sada sve više osećaju bes. Sve češće čujem poruku o potrebi izlaska na ulice. Na sindikalnom forumu u Leskovcu sam tu poruku prenela vlastima.
Sve su češći slučajevi porodice sa decom završavaju na ulici zbog neplaćenih režimskih troškova...
- Nažalost, to je postala praksa. Mi već duže vreme upozoravamo Vladu Srbije i govorimo da može doći do dužničke krize. ASNS je i predložila Vladi da uvede grejs period od dve godine za sve one koji ne mogu servisirati svoje obaveze. Međutim, sve mere ove vrste su samo gašenje požara. Srbiji treba proizvodnja, izvoz, otvaranje novih radnih mesta...
Ljajić krši zakon
Zašto ste tražili smenu ministra za rad Rasima Ljajića?
Zato što i dalje podržava nereprezentativne učesnike u socijalno-ekonomskom dijalogu.
Zameramo mu i loše funkcionisanje ministarstva.
Sva tražena rešenja, registracije i mišljenja se čekaju više meseci bez obzira na činjenicu da sve te usluge uredno plaćamo. To i ne čudi kada se zna da je ministar u Palati federacije, a da su mu službe u Nemanjinoj ulici. |
Kada će se uključiti alarm?
- Alarm je već uključen. Nezadovoljstvo je ogromno. Sva očekivanja su izneverena. Političari nisu nikada imali lošiji rejting među građanima i radnicima.
Sindikati, ako su do sada kanalisali nezadovoljstvo, više to ne žele i ne čine. Svakog trenutka počinju negde u Srbiji novi štrajkovi i pobune.
Ko treba da snosi odgovornost?
- Učesnici političke vlasti koji su prodali fabrike ne pitajući da li taj koji je kupuje ima nameru da nastavi proces proizvodnje i da li to zna.
Da li kupuje da bi gradio šoping molove ili da izvrši preprodaju. Nikoga nisu interesovali radnici. Nije ih interesovalo poreklo novca.
Bitno je bilo prodati i doći do kapitala koji se nije ulagao u industriju, nego u potrošnju. Krivi su i sindikati koji nisu imali snagu da se suprotstave ovakvim privatizacijama i vođenju potpuno loše politike.
Međusobno sukobljeni i razjedinjeni, nisu predstavljali nikakvu pretnju vlasti niti su mogli pružiti veću zaštitu radnicima.
Šta planirate dalje?
- Nastaviću borbu za ujedinjenje sindikata, za stvaranje sindikalnog pokreta u Srbiji koji će predstavljati realnu snagu u zaštiti zaposlenih. To podrazumeva socijalni dijalog i stvaranje socijalno-ekonomskog saveta koji će biti mesto gde će sedeti partneri spremni na kompromis.
Koja grana privrede je u najtežem položaju?
- Opšta nelikvidnost, nemogućnost izvoza, pogodila je sve. Međutim, u najtežoj situaciji su ipak tekstilci, metalci i građevinari.
