Hodanje po žici - razgovor sa Nikolom Pršendićem
Nikola Pršendić je savremeni umetnik i slikar, koji uživa poštovanje kako kod nas tako i u svetu. Pored slikanja bavio se i kjokušin karateom i kik-boksom što ga je načinilo borcem, samurajski smirenim. Sklon projektima od kojih su neki uključivali krajnju izolaciju, privukao je pažnju koristeći se multimedijima. Akademski obrazovan i svestran, živi na relaciji Srbija-Italija.
Kako je sve počelo?
Završio sam likovnu akademiju u Novom Sadu, a post-diplomske u Rimu. Oduvek sam nekako bio slikar koji je studirao grafiku. Imao sam izložbe kako samostalne, tako i grupne. Otvoren sam bio ka svetu od starta. Slikanje sam izabrao jer mogu da se predstavljam u svim zemljama bez pričanja, kroz vizuelnu umetnost.
Kako je došlo do toga da se u vremenu gde je kultura gurnuta u drugi plan, posvetite nečemu što nije u žiži intresovanja medija a opet privlači publiku?
Ima tu i malo do karaktera. Pored slikanja sam se bavio i Kjokušin karateom i kik-boksom što me je načinilo borcem, samurajski smirenim. Potreban je i talenat za rad, ne samo osećaj. Tražim način da se izrazim i onda mi sam taj put nameće kako da se ponašam. Izložba iz 2017. u Milanu imala je naslov "Makadam" i to je početak nekog mog kretanja.
Podsećate na "Bitnike" iz pedesetih kojima je ruka vodilja bila to da ne treba da biramo zanimanje već način života.
Upravo, meni je to kao neko svetlo, nije mi problem da li ću da se izgubim, odnosno da li ću da prođem sa leve ili desne strane drveta. Mala je to prepreka spram velikog puta. Teško je vreme, ali mislim da nikada nije bilo lako da se nešto izgura do kraja. Meni se projekat dogodio spontano. Nakon izložbe "Makadam" počeo sam da slikam u kući kralja Petra.
Kako ste se odlučili da osmislite triptih iz perspektive nekog ko posmatra, u ovom slučaju to je istorijska ličnost?
Hteo sam da prezentujem nešto što ne može da se vidi na fotografiji. Kroz tu borbu sa samim sobom, došlo do toga da uvek hoću da prikažem nešto što ne može da snimi kamera; da ima elemente realizma ali i neki osećaj do tada stran, da mojom poetikom privučem pažnju i ljude malo čačnem da se informišu.
Da li je ambijent u kojem ste boravili ostavio najveći utisak na vas?
Najviše, sve je krenulo spontano kada sam došao iz Italije u Srbiju. Počeo sam da postavljam temelje kako da se formira izložba u kući kralja Petra. Predložio sam da slikam portret, ne klasičan, nego iz njegove glave. I to je bilo intresantno i privuklo je ljude. Iskrenost je ključna za umetnost. I da se radi o ozbiljnom projektu i pristupu. Koliko je ozbiljan to proglašava publika na kraju.
U daljem radu odlučili ste se da sve objedinite u celinu putem multimedija. Proveli ste neko vreme u "šumi". Kakav je osećaj kada se stvara u jednom okruženju gde ste izolovani, gde nema ničega?
Neverovatan, morate da shvatite da ste tu samo zbog toga. Prekinuo sam svaki vid komunikacije sa drugima na par dana. Želja mi je bila da upoznam motiv, jer video sam brojne slike iz Rima koje prikazuju Milano ali sa osećajem da je kolorit rimski, kao da nisu bili tamo i to je malo neprihvatljivo. Moram da znam o kome pričam da bi pričao bilo šta.
Kako birate podneblje gde ćete otići? Šta vas konkretno privuče kod nekog mesta?
Imam potrebu da slikam nekakav oblik i boju. I šuma mi je bila tada kao materija, zanimljiva kao tekstura ali i kao sam čin. Hteo sam da "beg u šumu" osetim i na svojoj koži. Posle toga sam tu šumu preneo u Milano na izložbu i reakcija je bila sjajna; zvali su me na akademiju u Breru da držim predavanje na temu projekta. Ne moram da pravim skandal na samoj slici već da privučem pažnju i na druge načine. Lepše je kada se vidi sam proces rada.
Koliko vam je potrebno za inspiraciju, da li dovoljan mali podstrek ili dugo pravite kompoziciju u glavi?
Što se tiče neke konkretne stvari treba mi neko vreme, par dana. To što mi ostane u glavi, posle se razrađuje. I dalje slikam šumu ali nekako i sad kad nacrtam drvo to je posle dve linije već drvo. Sve se lakše inspirišem jer već imam neko iskustvo; uđe se u neki poseban tunel kada se boravi u prirodi.
Po filozofiji više pripadate istoku a po pristupu zapadu. Ima nekog minimalizma u izrazu ali sa dodatkom boja koje pružaju potpuniji osećaj.
Upravo tako, kada bi videli moju policu sa knjigama iznenadila bi vas raznovrsnost tema, od odrastanja do danas. Tu je Tarkovski ali i knjige o samurajima, kao i domaći pisci. Trudim se da mi svašta prođe kroz filter i da ono šta ostane rasporedim i iskoristim na najbolji način. Za neke slike kažu mi kao da su scene iz nekog ruskog filma. Đonio Albaneze, italijanski umetnik, kod koga sam bio asistent u studiju godinu dana, poredio je moj rad sa starim italijanskim filmovima, tako da neka podudarnost postoji. Kada radim i neku običnu temu uhvatim se nekog tipičnog kič motiva i probam da baš od njega napravim nešto što nije.
Mene ste takođe podsetili na Daria Arđenta, gde je sve u senci i približava se, otkrivajući se polako?
Sve to što konzumiram i čitam, sve se to nekako vrti u krug i utiče na kreativni proces, kao i ono što mi preporučuju drugi. Tako gledam i na ovaj razgovor, nešto će svakako ostati u glavi. Ne radim konkretne porudžbine jer sve doživljavam kao izazov.
Kako se opredeljujete za tehniku kojom stvarate, da li i to dolazi samo po sebi?
Da, sve je spontano, uglavnom se držim neke klasične tehnike - ulje na platnu, na koju dodajem katran, ulja, lakove na drvetu, ne bi li paljenjem dobio neku primamljivu teksturu prethodno proverivši šta se sa čime kombinuje. Sa druge strane držim se baze – boja i crtež. Ali na licu mesta šuština projekata je da imam slobodu. Kao kad bi pisca ubacili u šumu i dali mu samo papir i olovku i temu po izboru. Ne slikam nikad samo apstrakciju već preko neke apstrakcije dodajem realne detalje ne bi li drugi videli gde je to bilo.
To u mnogo čemu podseća na japanske slikare i pristup?
Ima i toga, o Hokusajau sam čitao i gledao; Talas kao njegovo najpoznatije delo me je posebno fasciniralo. Ali ima i savremenika, kod njih uvek ima nešto krajnje specifično.
Šta trenutno čitate?
Trenutno čitam dnevnik Tarkovskog zbog čega ga mnogo pominjem. Ta njegova "ozbiljna duhovitost" me nekako zabavlja. Ali ne mogu da se vežem jer toliko toga ima da svakodnevno čitam različito. Stalno mi nešto pada na pamet i to filtriram dalje. Mnogo ima kvaliteta i sa te strane internet pruža bezbroj mogućnosti.
Kako ste uspeli da istovremeno izlažete kod nas i u inostranstvu? Kako dolazi do toga da neko može da svoje projekte plasira na strano tržište, ako imamo u vidu da je konkurencija velika?
Iskrenošću; talenat za rad je ključan, sve drugo je osećaj. Ako neko ima osećaj za nešto a ne radi, to nema smisla. Zbog toga se trudim da sve što imam na platnu snimim i tražim moj ćošak. Gledam da uradim nešto što nisam video ali se ne trudim da radim nešto originalno koliko da se izdvojim, konzumiram, jurim i tražim druge stvari. I na kraju moraš da dođeš do nekog milimetra i ljudi to osete. Iako je velika konkurencija, nekako je mnogo onih koji rade nešto što bi se prodavalo i nešto što bi bilo ekstremno umetnički. Preopterećuju se sa tim a zaboravljaju da pre svega trebaju sebe da prokopaju iznutra – da otkriju šta bi oni to želeli da vide, ne bi li neke slične duše počele da se skupljaju oko njih. Osećaj za nijanse je mnogo važan. Takva galerija postoji, galerija koja je precizna.
U mnogo čemu podsećate na Alberta Breću, argentinskog umetnika koji je radio stripove ali na apstrakntan način, unosivši slikarske tehnike u devetu umetnost. Koliko je vama strip kao mediji blizak?
Sa stripom sam počeo, ali kao dete. Krenuo sam da crtam stripove sa sedam ili osam godina. Pošto mi je otac slikar i sestra vajar, bio sam okružen slikama, imao sam materijal i onda sam krenuo. Nedavno sam razmišljao da je upravo taj osećaj za kadriranje, za film, negde iz stripa. Crtao sam ih konstantno do četvrtog-petog razreda osnovne škole ali svega par radova ima sačuvanih.
U poslednjih deset godina pojavile su se brojne grafičke novele koje su upravo zbog neke slobode izraza došle na nivo književnosti i slikarstva. Stara pravila više ne važe, sve je dobilo širi proctor delovanja i neverovatne rezultate.
Danas nema nekog jasnog pravca, kao sa početka razgovora – ima istoka, ima zapada, zato što smo svi ušli u neku ogromnu struju. Pitanje je samo imena i prezimena i tako se izdvajamo. Nemamo potrebe da ulazimo u to kako neko piše ili kako slika zato što bi to imalo previše opisa.
Mnoge vaše kolege poput Aj Vejveja koriste umetnost kako bi skrenuli pažnju na neke promene u svetu, da li mislite da ona treba da ima političku konotaciju ili sama po sebi prema tome šta predstavlja već menja svet?
Meni se sviđa što je slobodna da čovek može da radi šta hoće. Nisam se nikada opredelio za neku konkretnu ideju jer svet se menja vrtoglavom brzinom da bi predstavljao nešto ili zastupao nekog.
Smatrate da nedostaju obični primeri sa neobičnim pozadinima?
Ima ih, možda ne mnogo, zato što je proces sporiji. Daleko je sporije da se naslika nešto što ne može fotoaparat da zabeleži. Gledam da hodam po žici – da naslikam realno, pa da koristim boje kakve sam osetio u tom momentu, da ne pomešam sa tim šta bih možda voleo da je bilo tamo, ne bi li opet sve provukao kroz različite filtere; sve sa namerom da predstavim nešto što ne mogu tek tako samo da škljocnem aparatom.
Neke slike gde sam imao prejaku emociju sam naslikao za dva dana, a ima slika koje sam radio i do šest meseci gde sam hteo nešto da dobijem; da danju bude jedna boja a noću druge. Celu sliku bih slikao plavom i sa lazurnim narandžastim prevlačio pramenove magle vraćajući se u krug. Na kraju, danju kada Sunce sija, više izbija boja odozdo a noću manje. Nekako je danju više plava, noću više narandžasta.
Kada se uđe u neku borbu te vrste to može da traje dugo i do pola godine. Nekad je taj proces kraći, prosto nešto jako se dogodi – jak kontrast, jaka emocija i to se izrazi lako i ekspresivno. Opet, nije bilo lako doći do te emocije. Za ono što traje treba izvući poentu da ne bude dosadno.
Da li proživljavate sopstvenu sliku kada dajete naslov? Da li se dešavalo da neke detalje primetite naknadno i da taj naziv dodatno objasni to što ste želeli da prikažete?
Dešavalo se, baš sa slikom Tenzija, sa kojom sam pobedio konkurs Sport Arte 2010. To je organizovao Koni, olimpijski savez u Italiji, i tad sam slikao pistu za trčanje, odozdo sa preponama i ugao iz žablje perspective; atleta čeka da čuje pucanj. Prišao mi je jedan atletičar u penziji sa suzama u očima rekavši – naslikao si ceo moj život. Bez tog imena ostala bi obična pista, uskraćena mogućnosti da na nekog ostavi pravi utisak.
Koliko druge ljude možete da uklopite u sopstvene ideje?
Ubacio sam muziku, više ne radim ja, već Sloks, moj prijatelj. Formiraće se neka grupa, nešto što sam imao u vidu da se proširuje, jer nemam potrebu da projekat izvodim sam, ali se opet držim tog milimetra da se to ne pretvori u likovnu koloniju. Sa druge strane uzalud grupa i sve to ako se ne okupimo oko nekog kvaliteta, ako nemamo svi taj osećaj za milimetar. Ali za sada je sve to daleko. Za sada se sam držim teme i idem redom.
Kako funkcioništete na relaciji Srbija-Italija, koliko uspevate uskladite svoje obaveze i planove?
Kada me je predstavljao Đonio Albaneze, nije hteo da kaže da sam iz Srbije, nego iz Beograda, uz objašnjenje da mu je tako otvorenije i lepše; na taj način oborio je granice. Naravno, ponosno stojim iza toga odakle sam, kao u slučaju projekta "Made in Serbia" ali gledam da to ne bude naporno nekom tamo, da ne misli da je to neki napad, da oseti pravu lepotu..
Pre par godina smo se oprostili od H. R. Gigera, da li je on izvršio neki uticaj na vas? Koliko njegove slike delovale čudno oduvek su bile odraz nečega što mu se dešavalo u životu.
Bio je prisutan, ali na tome zahvaljujem kolegama, jer sam imao prijatelje koji su se davili u njegovom izražavanju. Bio je blizu ali nisam direktno konzumirao tu vrstu esetetike. To je planeta za sebe. Kod mene je sve malo svedenije i ima nekako manje oblika. Volim da dam blagi izraz, da zaranjam u samu dušu, u samu suštinu, a ovo je neki pristup gde je bitan i oblik i zvuk.
Pominjali ste borilačke sportove, filozofiju istoka, da li vam je i dalje to važno?
Treniram, u poslednje vreme slabije jer sam sada više na točkovima, ali gledam da ponesem opremu i kada sam u nekom gradu da odradim probni trening i upoznam se sa ljudima.
Kako vam se dopadaju mešani borilački sportovi koji uživaju sve veću popularnost?
Sviđaju mi se, treniram ponekad; neko se rodi pa se posveti tome. Potrebno je da se sa jedne strane organizuje život, ishrana, spavanje, neki mir u glavi i ozbiljan trening, uz ozbiljne stručnjake i kompletan redosled sa sve timom okolo. Koliko god to izgovarao kroz šalu, jedino su zagarantovane batine, ali preporučio bih svakom da se rekreira u bilo kom borilačkom sportu. Ljudi koji treniraju kako treba nekako su pitomiji i disciplinovaniji.
Da li smatrate da je disciplina koju ste stekli kroz Karate pomogla da se u stvaralaštvu izrazite bez ustezanja?
Smatram da je filozofsko razmišljanje povezivanje; ako neko nešto radi a to ne utiče na njega, onda gubi vreme. Samuraji su govorili – smrdi na knjige, za nekog ko čita a to ne upija na pravi način, već se oseća kao neka memla. Trening pomaže da se stekne bolji pregled situacije, da se zna sa kolikim prostorom se barata, a to je važno i svuda u životu.
