Lepinja na dar usred pustinje
Čovek je slobodan tek kada uzme pasoš u ruke i uputi se u nepoznato! S ovom tvrdnjom se slažu mnogi, ali nemaju mnogi hrabrosti da se upuste u avanturu zvanu "istraži život" poput 26-godišnjaka iz Bečeja Ninoslava Trajkovića. Podsetimo, on je 20. aprila ove godine krenuo na neobično putešestvije.
Nakon što je plavim jugom poznatijim kao Rino osvojio puteve do Mongolije i juga Afrike, ovog puta je seo u crvenog juga od milošte nazvanog Rina. Ova 30-godišnja "devojčica" će sa Ninoslavom preći 12.000 kilometara kopnenim putem sve do Bangkoka. Tamo ovaj neustrašivi mladić planira da pokloni Rinu bračnom paru iz Zrenjanina koji trenutno živi na Tajlandu, a odatle leti za Australiju.
Ninoslav je krenuo iz Srbije ka Bugarskoj, zatim je krstario Turskom, Iranom a trenutno je u Pakistanu. Za "Vesti" je podelio najzanimljivije delove svoje avanture. Kako veli (da ne urekne), Rina ga sluša. Osim čari Istanbula, provozao se i Ankarom, ali je tu morao da sačeka vizu za Iran.
Siluete na prozoru
- Petnaestog dana putovanja hitao sam ka drevnom Persijskom carstvu (Iranu) s vizom u pasošu. Čuo sam da je jeftino gorivo, pa sam nakon 100 kilometara stao s polupraznim rezervoarom da natankujem, doručkujem i kupim karticu s internetom. Zamislite da imate rezervoar od 50 litara, na rezervi ste i kažete majstoru na pumpi: "Do čepa!" Da li znate koliko košta 17 litara benzina? Samo jedan evro! Kada sam sve uspeo da odradim, nastavio sam vožnju ka glavnom gradu Teherana.
- Odmorio sam se, istražio čari iranske prestonice i bio spreman da se uputim preko dve pustinje u Pakistan. Stigao sam do Damghana. Hteo sam da prenoćim pored policijske kontrole koja je dremala na putu. Spustio sam sedište i raširio vreću za spavanje kad mi je neko zakucao na prozor. Čika policajac svratio. Pogledao je isprave i zadržao moju papirnu vizu i pasoš. Posle pet minuta dolazi još jedna patrola pod rotacijom i za dvadesetak minuta obična policijska stanica je postala "mesto zločina". Pojavljuju se dve siluete na prozoru i izlazim iz auta. Objašnjavaju mi da ne mogu da idem gde sam zamislio jer je teritorija obezbeđena zbog vojnog odseka i da moram da se vratim za Teheran i odande uputim za Jaz. Moljakao sam, ali nije vredelo.
- Đavo mi nije dao mira, krenuo sam u "pokušaj broj dva" prema pustinji. Prošao sam policijsku proveru, a desetak minuta kasnije obilazi me neki matorac svirajući i mašući. Uzvraćam i ja uz osmeh. Dao mi je znak da se zaustavim. Video sam da je iz svog auta izvadio nešto umotano. Na krovu mojih kola raširio je čaršav, stavio lepinju i sok od grožđa. Raspitivao se o mom putovanju slabim engleskim. Iz pristojnosti sam uzeo svega tri-četiri zalogaja i dva gutljaja soka. Gospodin mi je uturio pola lepinje na moje sedište. Onda se predstavio. Rekao je da se zove Siraj, da je policajac, pokazao mi je isprave i rekao je da mogu da nastavim put. Zinuo sam! Zamolio me je da mu dam broj telefona za svaki slučaj i da mu se javim ako budem imao problema. Zahvalio sam mu se, a on mi je s omehom na licu viknuo: "Gud baj!"
- Telefon mi je zazvonio kad sam se približio Jazu. Čuo sam poznati glas. Siraj mi je poželeo dobrodošlicu. Zahvalio sam mu se. Razmišljao sam kako zna da ulazim u Jaz. Verovatno su me pratili iz sigurnosnih razloga.
Peščana oluja
- U Iranu su ljudi naročito veseli kad vide strani auto. Svi mašu, sviraju. Posle obilaska vodopada čekao me je put od 420 kilometara do Pakistana. Novčanik pokazuje dve novčanice od pet evra, a ništa od rijala. Posle izvesnog puta pali se lampica rezervoara. Palica s natpisom POLICE mi maše i usmerava me. Rutinska provera. Objasnili su mi gde je pumpa. Svi ispred mene plaćaju karticama. Hteo sam da se napravim lud, da prvo natankujem, pa onda ponudim evre. Napunim do vrha ostatak rezervoara, a zatim i kanister koji sam prethodno ispraznio. Pružam evre, pravim tužnu facu, a momak na pumpi mi govori da neće prihvatiti jer je "free" . Rekoh: "Druže, kakav free, ovo su ti evri, čoveče!" Dozivaju me ostali radnici i pokazuju prstom na natpis na zidu. Piše nešto na persijskom, a dve rečenice su i na engleskom: "Za vlasnike stranih vozila gorivo je besplatno. Dobrodošli u Iran."
Prvo sam mislio da je skrivena kamera, ali ispostavilo se da je stvarno džabe. Zahvaljivao sam im sto puta! Krenuo sam dalje. Usput me je uhvatila peščana oluja.
- Prelazim iransku granicu bez ikakvih problema. Pakistanci su ljubazniji od Iranaca. Uvek neko skoči da donese stolicu ili ustane da bih seo. Sproveden sam do policijske stanice gde mi je potpisan karnet i data kancelarija na raspolaganje sa dvosedom, voda, hrana i naređeno da moram tu da prenoćim zbog bezbednosti. Pitao sam ga mogu li na svoju odgovornost da nastavim, ali uzalud, rekli su mi da da nastavim tek sutra ujutru uz njihovu pratnju.
- Pored moje "sobe" u kancelariji su bili momak i devojka iz Italije. Oni su već godinu i po dana na putovanju, a počeli su od Indonezije. Dali su mi savet da budem strpljiv jer je ovo prava Azija, za sve treba vremena. U Pakistanu sam, u četiri zida, bio obezbeđen sa svih uglova naoružanim osobljem. Osećam se kao da sam u zatvoru. Imao sam utisak da je vrag odneo šalu. U 6.55 neko mi lupa na vrata i govori: "Gou" ("Kreni"). Na brzinu se pakujem. Seo sam da upalim auto, a drugi policajac je seo pored mene s kalašnjikovim. Govorio mi je u kom pravcu da vozim.
Doček kao za Putina
- Nakon nekih 25 kilometara sam stao na punktu za proveru pasoša. Upišu se osnovni podaci iz pasoša, zameni se obezbeđenje i nastavi se put. Na svakih 25 kilometara bilo je tako. Na jednom delu puta čuvar mi je rekao da stanem. Prozori su nam obojici bili spušten. Izbacio je kalašnjikov i sebe od ramena, nišanivši na kamionet prepun ljudi koji je sekao put krećući se po pustinji. Kad se kamionet udaljio, rekao mi je da nastavimo. Ovaj je jedini koji je znao engleski, pa mi je objasnio šta se upravo desilo. S naše leve strane se nalazi Avganistan, mi smo u Pakistanu, dok se sa naše desne strane nalazi Iran i to je najkraći put da se transportuju izbeglice. Često prolaze bez problema, ali umeju da zapucaju kad se osećaju ugroženim jer oni nemaju šta da izgube.
- Izmenilo se tu dosta ljudi. Nekad sam imao obezbeđenje u autu i ispred sebe pratnju pod rotacijom. Ni u jednom trenutku se nisam osećao sigurnim. Stigao sam na ulaz u Kvetu, već je bio mrak. Jedna grupa sa vozilima pod rotacijom me je dobacila do druge grupe koja je bila na motorima. E onda je izgledalo kao u filmovima. Četiri motocikla sa po dva čoveka. Vozač je bio naoružan automatskom puškom, kao i drugi bezbednjak, koji je imao i pištolj pripremljen u ruci. Dva motora su bila ispred, a dva iza mene. Išli smo do hotela koji su mi oni odabrali.
- Kad su sišli s motora primetio sam da su to sve mladi momci, otprilike moje godište. Smestio sam se i istuširao. Umirao sam od gladi. Kad sam predavao ključeve na recepciji, rekli su mi da ne bi trebalo da izlazim i da to mogu da učinim tek sutradan ujutru do pet posle podne jer ću tada imati policajca kao pratnju. Sad već previše začuđen, našalio sam se da ne misle da sam slučajno Vladimir Putin kad me tako čuvaju. Objasnili su mi da je pre dve godine bio jedan Španac upravo u ovom hotelu. Biciklom je putovao po svetu i kad je išao na Taftan, granični prelaz s Iranom, tamo gde sam dobio kancelariju, jedan taliban je prešao granicu i pucao na njega. Biciklista je preživeo, ali od tada provincija Balocistan obezbeđuje policajce koji brinu o svakom turisti.
Anđeli na skuteru
- Posle Jaza u Iranu skrenuo sam s puta i nakon pređenih 60 kilometara se zaustavljam. Nisam znao da li me oči varaju. Oaza usred pustoši! Nekoliko palmi, barica tirkizne boje i ja koji gledam otvorenih usta. Uputio sam se ka vodopadu u okolini mesta Keshit, praistorijskog grada duhova. Primetio sam kako potočić teče i ulazi u naseljeno selo, savremeni Keshit. Rina i ja smo naišli na prepreku. Odjednom mi je prišao automobil sa šumskog puta. Vozač je odlično pričao engleski, vozio je troje turista. Pokazao sam prstom na Rinu i pitao da li će moja curica izdržati put do vodopada.
"Ukoliko se potrudi", reče vozač kroz osmeh. Nažalost, na pola puta ona se zaglavila u mokrom šljunku. Stigao sam do vodopada. Gledao sam prošle godine Viktorijine vodopade i oni su ništa naspram prizora koji sam video.
- Vreme je letelo, morao sam da se vratim. Krenuo sam na blef u jednu stranu, kad začujem zvuk motora. Na motoru od 125 kubika bila su dva klinca od po možda 12 godina. Nemaju pojma engleski, ali smo se nekako sporazumeli. Dogovorili smo se da me odvedu do grada, jedva sam treći seo na motor, ne znam koja sila me je sačuvala da ne ispadnem kao džak krompira. Došao sam do Rine, ali nikako da je iščupam. Sa vrhova kanjona opet zvuk motora. Viknem: "Help!" Ubrzo se pojavljuju opet ona dva klinca, moja dva mala anđela. Uz zajednički trud, uspevam da izvedemo Rinu na normalniju površinu. Pozvao sam ih do auta i spremio im poklončiće. Uspeo da se vratim skroz do Kermana i vozim dalje.
Mapa avanture
Posle Tajlanda, Ninoslav bi trebalo da leti za Australiju gde će ga dočekati Danijel Kadarijan iz Novog Sada, vlasnik jedinog juga na petom kontinentu. Plan je da se Ninoslav njime provoza obalom kontinenta od istočnog do zapadnog dela. a zatim da pređe 5.000 kilometara stopirajući i da putovanje završi u Pertu odakle će se avionom vratiti za Beograd.
Prosidba u Kapadokiji
- Dok sam čekao vizu u Ankari, "izgubljeno" vreme sam iskoristio da vidim Kapakodiju. Balone nisam video, ali sam zato snimio kako mladić iz Makedonije prosi svoju verenicu tokom izlaska sunca. Bilo je zaista kao na filmu.
