Deda mi je Srbin
Kad koreni ne mogu više da ćute, duša zavapi na sav glas. Stefanija Kasol (Cassol), Italijanka, otkrila je da njena genetska pripadnost odvodi u Srbiju. Iako tamo nikada nije bila, počela je da u sebi sve više i više oseća srpsko poreklo, od momenta kada je otkrila porodičnu tajnu.
Slučajno smo je sreli u opštini Venecija. Otvorila nam je dušu i očiju punih suza ispričala svoju tužnu priču, moleći za pomoć. Stefanija sa svojom porodicom, suprugom i dvoje dece, živi u gradiću Mestre (predgrađe Venecije).
Porodična tajna koju je otkrila datira iz 1944. godine. Sve se dešavalo u mraku Drugog svetskog rata u Nemačkoj, u radnom logoru u gradu Landzberg am Leh (Landsbergh am Lech).
Njena baka Romilda Sačhet bila je internirana u jedan radni nacisticki logor u kome je srela mladića iz Srbije. Između njih se rodila ljubav. Kad su u logoru shvatili da je trudna, odvojili su Romildu u poseban deo.
Iz te ljubavne veze rođeno je muško dete Renco Kasol (Renzo Cassol) 11. maja 1945. u Landzberg am Lehu. Kad je rat završen i logor raspušten, Romilda odlazi u Beluno, gradić na severu Italije, a mladić u svoju rodnu Srbiju.
- Posle izvesnog vremena, ne znam tačno kada, moj deda je krenuo put Italije da traži Romildu i da je povede u Srbiju, zajedno sa zajedničkim sinom, ali su stvari krenule neželjenim tokom. Bakina porodica ju je, mimo njene volje, udala za drugog mladića, Italijana, koji je priznao dete i dao mu svoje prezime Cassol.
Sestra mladića za koga su udali Romildu, Dora Kasol, koja je bila u istom radnom logoru sa njima, rekla je mladom Srbinu da se vrati nazad, jer je Romilda udata žena i da je njen muž Remo Kasol prihvatio i priznao dete. Istakla je da ne brine, jer će njegov sin biti na sigurnom i da će se o njemu na najbolji mogući način brinuti čovek koji ga je priznao.
- Moj deda se vratio tužan i poražen kući. Moja baka nije nikada saznala da je moj deda dolazio u Italiju, jer joj njena zaova nikad to nije rekla. Umrla je ne znajući da je njen voljeni, otac njenog deteta, došao da se oženi njom i povede je sa sobom - priča Stefanija.
Sagovornica "Vesti" je ovu filmsku priču saznala posle smrti svoje bake od Romildine sestre, koja je još živa i ima 94 godine. Stefanija moli sve građane Srbije koji bilo šta znaju ili su upoznati na bilo koji način s ovim slučajem da joj pomognu da nađe svoju rodbinu:
- Možda je moj deda nekom ispričao da ima sina sa Italijankom koju je sreo u logoru, sigurno se nekom poverio. U mojim venama teče srpska krv i želim da nađem svoje rođake. Nadam se da postoji evidencija logoraša koji su iz Srbije deportovani u Nemačku. Volela bih da mi neko pomogne u potrazi.
Život i sudbina su bili, kako kaže, surovi prema njenom dedi, ali ona želi da sada učini bilo šta kako bi istina izašla na videlo. Žarko želi da sretne svoju rodbinu, jer pretpostavlja da u Srbiji žive njeni stričevi, tetke.
Molba čitaocima
Apelujemo na sve naše čitaoce da se uključe u potragu kako bismo pronašli rodbinu plemenite Italijanke. Ako bude imala sreće, možda će upoznati dedu, a ako nije živ, želi da mu bar odnese cveće na grob i zatraži oproštaj za učinjenu nepravdu, što mu je oduzeto i uskraćeno pravo da bude otac i da brine o svom sinu. Stefanija nestrpljivo iščekuje bilo kakvu vest i unapred se zahvaljuje svima.
Pomogla porodici z Srpske Crnje
Stefanija kao socijalna radnica u opštini Venecije pomaže svim Srbima u nevolji koji dolaze u njenu kancelariju. Jednoj porodici iz Srpske Crnje pomogla je da kupe kuću iz fonda za pomoć povratnicima iz Italije u matične države. Redovno čestita srpsku Novu godinu srpskim državljanima koje poznaje u Veneciji i u gradiću Mestre.
