Tuđina kao sudbina
Jedan susret je ponekad dovoljan da podstakne velike stvari. Dokaz za to je i neverovatna knjiga posvećena istoriji srpskog iseljeništva "Srpske staze u Skandinaviji" pisca i novinara Tihomira Barbulovića. Upoznavanje sa političkim emigrantom Markom Milunovićem Piperom bio je prelomni trenutak da u njemu sazri ideja da napiše takvo delo.
- Pre 25 godina sam otišao u Dansku. U to vreme nisam mnogo razmišljao kako je bilo tim ljudima koji su daleko od svog doma. Međutim, kad sam upoznao Milunovića, ta tema me je više zainteresovala. Mnogi ga nazivaju vitezom političke emigracije u Švedskoj. Njegova ličnost me je oduševila. Kao mlad čovek je završio bogosloviju u Prizrenu. Priključio se i bio je civilni četnički komandant Kladova, a po ubeđenju socijalista. Po dolasku u Švedsku, kao politički emigrant, dugo je bio predsednik Socijaldemokratske stranke Jugoslovena u egzilu. Poznavao je mnoge socijaliste u Evropi. Pisao je za više od stotinu časopisa. Izdao je više od 20 knjiga. On i njegova supruga Simka nisu imali dece, pa nema ko da ih sačuva od zaborava. Zato sam smatrao da će ih zadesiti sudbina koja inače zadesi naše političke emigrante, da za njima ne ostane ništa zapisano nakon smrti. Od te ideje, krenuo sam da čitam više o Srbima u Skandinaviji, pa sam odlučio da pišem knjigu koja bi obuhvatila ceo jedan period života naših ljudi u dijaspori. Svako od nas je imao neki svoj životni put, neku stazu kojom se kretao. Neka je bila trnovita, neka je bila laka... - počinje za "Vesti" priču Tihomir Barbulović.
Jugosloveni u Volvu
Dolazak Srba na tlo Skandinavije podelio je u tri etape.
- Prva je posvećena prvim doseljenim Srbima. To su bili jugoslovenski ratni zarobljenici koji su iz jugoslovenskih logora prebačeni na rad u logorima u Norveškoj. Radili su, gradili puteve, pruge, obalska vojna postrojenja... Samo je 82 emigranta uspelo da preživi taj logor, a neki su uspeli da pobegnu. Oni koji su pobegli, nisu se vratili u Jugoslaviju, nego su ostali da žive tamo. Njih je bilo stotinak, i živeli su u dva švedska grada. Šezdesetih godina počinje drugi talas, ekonomska migracija. To su takozvani gastarbajteri, ljudi na privremenom radu. Koliko je to privremeno, vidi se do današnjeg dana, jer su tamo evo već četvrte generacije onih koji su tamo otišli tada privremeno. Treći deo doseljavanja počinje ratnim zbivanjima u Jugoslaviji devedesetih. Tada su mnogo dolazili Srbi iz Bosne i Hrvatske. Po statističkim podacima je teško doći do podatka koliko tačno Srba ima. Onaj period koji nisam obuhvatio je sadašnji trenutak, kada dolaze visokoškolovani. Nadam se da ću se time baviti u nekom dopunjenom izdanju - kaže Barbulović.
Kako kaže, važno je da ovakva knjiga postoji zbog budućih pokolenja.
- Možemo videti kako je jugoslovenska zajednica uticala na razvoj skandinavskih zemalja. Između 1965. i 1975. godine broj Jugoslovena je povećan za 22 puta. U jednom trenutku je u fabrici Volvo u Geteborgu radilo 75 odsto stranaca, od čega je najveća većina bila Jugoslovena. Bitno je da se to zapamti da smo imali uticaja u njihovom razvoju - rekao je Barbulović.
Prelomio zbog sankcija
I sam je, kako kaže, krčio svoju stazu u Skandinaviji.
- Imao sam svoj put. Studirao sam na FON-u u Beogradu. Diplomirao sam 1991. godine. Vratio sam se u svoj rodni Negotin. Studirao sam sa željom da bih se vratio u svoj grad, da bih sebi obezbedio upravo to da u svojoj zemlji živim lepo, i da ne moram da odem u to inostranstvo. Boravio sam dve-tri godine u Negotinu, međutim, nije bilo perspektive. Imao sam već 27-28 godina, budućnost nisam video. Lomio sam se, ali kada su nam uvedene sankcije, odlučio sam da odem. Otišao sam sa diplomom fakulteta u džepu, i bez poznavanja jezika. Govorio sam samo srpski i ruski. Nisam mogao da zakucam ni na čija vrata jer nisam znao jezik. Krenuo sam od najobičnijih fizičkih poslova, i polako sam gradio život. Došla je porodica, deca... Svako od nas tamo u tuđini imao je neki svoj put - kaže Barbulović.
O povratku u Srbiju ipak sanja.
- Kao mlad o tome nisam razmišljao, međutim, kako idu godine, srce sve više vuče ka svojoj zemlji. Jednog dana ću se sigurno vratiti - zaključuje Barbulović.
Vera okuplja narod
Posebno značajna za dijasporu je, prema rečima Tihomira Barbulovića, Srpska pravoslavna crkva.
- Verujem da daljina čini svoje, pa se ljudi nekako više drže za crkvu. Ti ljudi koji su dolazili 60-ih i 70-ih, dolazili su iz ekonomskih razloga. U to vreme nije bilo puno aktivnosti jer je to bilo doba komunizma, pa se crkvi nije pridavalo mnogo značaja. Vremenom su se ljudi sve više približavali crkvi, i to je intenzivnije krenulo devedesetih godina. Valjda kad nešto nemate, onda više poželite. U Švedskoj ima više naših hramova. U Danskoj je kupljena prva crkva pre šest godina, i posle je kupljena još jedna - ispričao je Barbulović.
Dopunske škole čuvaju identitet
Tihomir Barbulović smatra da je od izuzetnog značaja očuvanje identiteta, gde god da čovek živi.
- Dopunske škole maternjeg jezika su jedan od stubova tog očuvanja. Do 2001. u Danskoj je dopunska škola radila pod okriljem tamošnjeg školskog sistema, i opštine su plaćale tu nastavu i nastavinke. Posle toga su dotacije ukinute, a samim tim i nastava. Nastala je praznina od nekoliko godina. Ona je doprinela da deca polako zaboravljaju srpski jezik. Na moju inicijativu, pokrenuto je to pitanje, pa smo 2005. ponovo oživeli dopunsku školu, koja je radila pod okriljem Ministarstva prosvete Srbije. Bilo je 270 učenika u sedam gradova. Ponovo je ukinuto, pa je opet nastala praznina. Pre dve godine je ponovo pokrenuta dopunska škola koja funkcioniše u dva grada.
Promocija u Vaznesenskoj crkvi
U predivnom ambijentu Vaznesenske crkve u Beogradu održana je promocija knjige "Srpske staze u Skandinaviji". Pored autora, o knjizi govorili su i izdavač mr Radovan Kalabić i recenzent knjige dr Rajko Kornja iz Rumunije.
- Ova knjiga je zavet i amanet. To je knjiga o Srbiji kakvom je mi svi koji nismo blizu sanjamo. Reč je o knjizi o srpskoj duši. Svaki deo sveta koji je naseljen Srbima treba da ima bar po jednu ovakvu knjigu - rekao je dr Kornja.
