Mićko Ljubičić: Političari su smešniji od mene
Predstava "One stvari" je grupna terapija koja, sudeći po publici, izgleda vrlo efektno, kaže u razgovoru za "Vesti" poznati glumac, scenarista i producent Dragoljub Mićko Ljubičić, koji je s ovim komadom gostovao u Frankfurtu i Štutgartu.
- Ljudi su shvatili, otpratili i ponašali se kao da su već gledali. To nije čudno zato što ova predstava je vrlo životna. Vezana je za sve ono što se dešava u vezama, u braku u toku zajedničkog života. I zato ova predstava, to uvek kažem, nije za decu, već za sve one koji su bar neko vreme proveli u zajedničkom stanu, vezi i oni to najbolje shvataju.
Da li je humor lek ili samo uteha?
- I jedno i drugo. Zavisi u kakvoj je čovek situaciji. Ako se nalazimo u nekoj čudnoj, blago da nazovem, situaciji kao što se mi u Srbiji nalazimo, onda je humor lek i uteha. Ali humor je nešto više od toga, nešto treće, a to izaziva jedan katarzičan osećaj, jedan osećaj koji je važan za čoveka. Jer, kolektivna, ta emocija te publike koja reaguje kao jedan je nešto što je nezamenljiva energija koju dobijam na bini. Ja njima dajem tu energiju, a zna se da je najteže nasmejati čoveka, mnogo ga je lakše rasplakati ili je najlakše ostaviti ga ravnodušnim i ako uspeš da ga nasmeješ sat i po, to znači da ima određenu dinamiku, suštinu i da ima energiju koja je potrebna da se ljudi nasmeju.
Koliko se razlikuju reakcije publike u Srbiji i dijaspori?
- Ovu predstavu sam radio na nekoliko mesta u dijaspori, ne dovoljno da bih mogao da povučem pravu paralelu, jer od 130 predstava, 120 uradili smo u Srbiji, a desetak u dijaspori. Radili smo Dubai, Cirih, Ženevu, Frankfurt, pa Štutgart i još neka mesta. Čini mi se da uopšte nisu različite reakcije. Možda su nijanse u pitanju i to neke koje se tiču različitosti života tamo i u dijaspori. Nema tu bitne razlike. Nešto što je smešno, smešno je svima, ali ovo su univerzalne stvari tako da je sve svima smešno.
Mnogi smatraju da stvarnost prevazilazi i najbujniju maštu satiričara? Kako uspevate da nasmejete ljude uprkos tome?
- Satiričar nema samo obavezu da nasmeje ljude, nego ima jednu dodatnu obavezu, čak bih odvojio satiru i humor, jer za razliku od humora koji ima obavezu samo da nasmeje, satiričar ima obavezu i da nasmeje i da istakne neku poruku. Ako je pitanje namenjeno samo satiričaru u meni, u Srbiji je to veoma lako. Dugo se time bavim, 30 i nešto godina satirom, ranije u Indeksovom pozorištu i ovo je jedina predstava koju radim pred živom publikom a da nije satira. Ako je satira ubojita i ako pogađa tačno gde treba, onda je ona refleksija, odraz života i zato je smešna. Smešne su situacije i smešne su ličnosti koje satirično obrađujem.
Koga smatrate najjačom konkurencijom na političkoj sceni kad je zasmejavanje naroda u pitanju?
- Svi političari su smešniji i od mene i od Zorana Kesića i od Ivana Ivanovića. Samo to što su oni smešni se nama lupa o glavu. Oni su smešni sami po sebi. Oni su parodija sami sebi. To nije onaj smeh koji vas zdravo nasmeje, to smeh uz koji se krstite, aman, Bože me sačuvaj, šta je ovo?!
Sanjate li trenutak kada više nećete imati materijal za svoje skečeve i predstave?
- Sanjam i to ne od juče, već poslednjih 25 godina.
Indirektne zabrane
Pripremate li novu predstavu?
- Za sada ne. Mi smo igrali, moj prijatelj Srđan Ivanović i ja, jednu predstavu koja je nastala mnogo posle ove, ali je kratko trajala. Predstava se zove "Danas nam je divno dno". Krenuli smo 2016. godine, pisali smo je Voja Žanetić i ja, kao i većinu komada Indeksovog pozorišta. Igrali smo je samo 25 puta, najviše u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Nismo mogli više jer je ona potpuno politizovana i satirična, za razliku od ove i ovaj režim to ne može da podnese. Dobijali smo indirektne zabrane tako što su sve sale bile zauzete na neodređeno vreme i do daljeg. To je predstava koja je i te kako pripremljena i zanimljiva, ali prosto nema sale. Ima je na Džoutub-u
(Mićko Ljubičić official ćannel) i dosta je toga objašnjeno.
Tito najveća inspiracija
Vaše imitacije su postale legendarne, samo se ličnosti menjaju. Ko Vam je najveća inspiracija?
- Najveća i najduža inspiracija koja je opstala jednog čoveka koji odavno nije živ je Tito. Njim sam počeo da se bavim još dok je bio živ, još u gimnaziji jer nisam smeo javno. Prosto se tada nije smelo jer je postojao verbalni delikt i nije se smelo. A od tada sam se uvek bavio živim političarima, od Slobe, pa dalje preko Vuka Draškovića, Šešelja, Đinđića, Tadića, Vučića i tako dalje. Nije mi baš drago što sam iz sezone u sezonu morao da se bavim Slobom. On je tu ostao 10 godina.
