DW: Vučićeve divizije
Vučić pokazao da su njegove divizije jače. Ali logika brojčane premoći ne računa sa tihim otporom pojedinaca, sa dijalektikom sveta. Kada ova vlast bude padala, opijena sopstvenim inscenacijama, ona neće verovati u to.
Televizijska propagandna priprema je bila uobičajena. Na ružičastoj televiziji, istoričar, kojeg je Čedomir Jovanović umalo išamarao pred uključenim kamerama, zbog istoričareve revizionističke ljubavi prema Slobi, osećao se, ovaj put bez narogušenog Čede, bezbednim u studiju pa je zaključio: Opozicija šuruje sa teroristima iz Prištine, a Vučić upućuje poruku da je Srbima potrebno jedinstvo. Naročito sada, u ovoj fazi borbe za Kosovo.
Naprednjačka sabornost
Inače, omiljena reč je bila - jedinstvo. Dakle, politički pluralizam šteti nacionalnim interesima. Sabornost pod parolom "Aco, Srbine" je jedini ponuđeni izlaz. DJ Žex je na sve to dobacivao sa gromoglasnog, hiljaduvatnog kamiona u maniru glavnog provladinog hipika: "Stop nasilju, samo ljubav!". Autobusi su stizali nemilice. Od Doboja pa do Kumanova, sve je zemlja naprednih umova. Zvanična verzija ovog političkog rijalitija jeste da su svi ovi ljudi došli svojom voljom, puna srca, široka osmeha.
Ko god prati mitingašku praksu u zemlji Srbiji otkako ju je Milošević uzdigao na nivo glavnog političkog argumenta, zna da ova oficijelna bajka prećutkuje elementarna pravila igre: Stranka te zaposli. Stranka od tebe i tvoje familije ne očekuje puno. Samo glasate za njih do u peto koleno. Ili, kada vođa dođe u tvoju varoš, ima da svi dreždite na mestu stranačkog skupa, ako treba i sat-dva, te da se oduševite kada se on konačno pojavi. A po potrebi, ako stranka tako kaže, da sednete u autobus, izađete tamo gde vam kažu i da se - oduševite.
U zemlji u kojoj se teško živi, a plate su male, ova obaveza se shvata kao pokazivanje zahvalnosti za majčinsku brigu stranke i vođe. Vaše ponašanje je sasvim normalno u nenormalnim okolnostima. Verovatno većina ljudi i ne vidi neku veliku prinudu u jednodnevnim izletima. Ucenjenost je u izvitoperenoj stvarnosti postao normalan društveni odnos.
Taj model su upražnjavali svi, ali najbolje su se snalazili Socijalisti, odmah iza njih bili su Radikali, a kada su i jedni i drugi zbačeni sa vlasti, samo je Šešeljeva stranka u opoziciji zadržala skoro vojničku disciplinu. Njeni članovi su ustajali rano i odlazili na glasanje. Na demonstracije su dolazili svi kao jedan. Tako su kontrolisali trećinu glasača. Dobar deo njih je dvojac Nikolić-Vučić preveo u Naprednjake.
Stranka kao totalna porodica
Njihova strategija na masovkama nije bila bitno drukčija. Od 2012. su, preuzimajući vlast, primili sve medijske i političke preletače u taj model. Moglo bi se reći da su ih politički konvertiti obogatili za jednu široku paletu javnih bezobrazluka. I taj dopunjeni model se pokazuje kao uspešan. Piramidalno odlučivanje, postavljanje idejnog koridora za pljuvanje protivnika, medijsko mantranje zvaničnog narativa, sve to je nakalemljeno na dvadesetogodišnje radikalsko kaljenje stranke kao totalne patrijarhalne porodice.
I sada, kada kažu, ma niko nije prisiljen da dođe na miting, onda je to kreveljenje u ime stvaranja jeftine iluzije u koju ni sami Naprednjaci ne veruju - da je ta stranka okupila ovolike ljude zato što ima neodoljivi politički magnetizam i ništa više.
Ako je Vučić rekao da će to biti najveći skup u pola veka raznih beogradskih skupova, onda je on založio svoj politički autoritet. Njegova stranka je dužna da mobiliše stotinjak hiljada ljudi. A njegovi mediji će to pretvoriti u onoliko hiljada koliko je obećao. To nije nikakav problem. Onaj koji prebroji 7500 ljudi na skupu od više desetina hiljada političkih protivnika, biće i u brojanju svojih sledbenika isto tako kreativan. Tako se piše istorija.
Dakle, prebrojavanje nije samo infantilna muška fantazija o sopstvenoj omnipotentnosti i njihovoj impotentnosti. Iza te halabuke se krije jedan totalitaran rezon. Postrojiš svoje divizije i upitaš nonšalantno, baš kao Staljin Čerčila i Ruzvelta, koji su mu skretali pažnju da bi možda trebalo uvažiti i mišljenje Vatikana: "Koliko papa ima divizija?".
Dakle, Vučić je postrojio svoje divizije.
Naprednjački karneval
Prvo je pred Skupštinom nastupao Aco Lukas. Pa Bora Čorba, koji je pod stare dane opet pristao da bude predgrupa predsedniku države. Šta mislite, koju pesmu nije otpevao? Al Kapone. Dobro, time bi rizikovao honorar. Od sabranih naprednjaka oprostio sa pesmom "Lutka sa naslovne strane". Zadnji stih glasi - "Treba ti lova". Pomalo je tužno da je on ispao ta sedokosa lutka.
Sve to su DJ Žex i njegova televizija propratili sa dronovima iz vazduha, kranovima, reportažnim kolima.
Najpre je govorila premijerka Ana Brnabić. Kao "nestranačka ličnost" odradila je stranačku stvar za Vučića: malo je hvalila samu sebe, malo više Vučića. A onda je pobrojala grehe opozicionih političara. Spomenula je motorku i vešala, braću Trifunović - jedan psuje, a drugi bije - i naravno imena iz Saveza za Srbiju sa svim gresima pre i posle 2012.
Ivica Dačić je po običaju počeo vickasto, obećavajući da neće da peva. Posle toga je održao funkcionerski govor. Skicirao je sliku jake Srbije. Njegova govornička veština ima svoj koren na Gazimestanu, učenik je ljudi koji su govorili slično: "Ne igrajte se vatrom. Srbima više niko ne sme da preti i da ih napada". "Ne pomišljajte da Srbiju možete da ucenjujete". "Nema predaje bez obzira na pritiske". "Jake Srbije treba da se plaše samo njeni neprijatelji".
