Sa volovima i na onom svetu
Otkada je sveta i veka, ljudi su imali želju da i posle ovozemaljskog života ostane trag o njima i da, osim imena i prezimena uklesanih u kamenu, ostave još neki podatak o tome čime su se za života bavili i šta su voleli. Iako su prošli vekovi, na groblju u gružanskom selu Borač, koje se smatra jednim od najstarijih grobalja u Srbiji, može se na osnovu uklesanih vinjeta razaznati da li tu leži lovac, ratnik, ratar, stočar, vinogradar, kovač...
U međuvremenu su tehnologije napredovale, pa potomci onih koji su već platili čamdžiji Haronu za prelazak podzemne reke Aheron na putu za podzemni svet Had, ili oni koji misle da im se približava vreme za odlazak u "šareno selo", ostavljaju modernija obeležja o svom boravku na ovom svetu.
Malo je ljudi u selima na planini Zlatar koji nisu čuli za čuvenog rabadžiju Milomir Mila Grbovića, jedinog profesionalnog rabadžiju u Srbiji koji je dočekao i penziju izvlačeći drvenu građu svojim volovima Šaronjom i Baljcem. Milomir se predstavio Gospodu 2006. godine i sahranjen je u Drmanovićima na Zlataru, ali njegovi sinovi Marko, Grozdimir i Nele nisu zaboravili koliko je znoja prolio Milomir, koji je do neba voleo svoje volove Šaronju i Baljca.
Zbog toga su mu nadgrobni beleg ukrasili fotografijom koja budućim pokolenjima govori o tome koliko je njihov otac voleo i poštovao Šaronju i Baljca, svoje sapatnike u poslu koji se smatra jednim od najtežih.
- Naš Milomir je s volovima radio u planini od svoje 11. godine, otkada mu je otac nastradao u ratu. Od tada je brinuo o porodici, ali i o volovima koje nije razdvajao od čeljadi. Eto, bilo je logično da se i volovi nađu na spomeniku koji smo mu podigli - kaže Grozdimir, najstariji sin rabadžije Milomira.
Za razliku od Milomira Grbovića, rabadžija Đurđe Vjetrović (75) iz Štitkova kod Nove Varoši za života je sebi i supruzi Radojki (85) podigao večnu kuću sa nadgrobnim spomenikom koji je ukrasio svojom fotografijom sa volovima Jablanom i Golubom.
- Kada sam osetio da me napušta snaga i da više u šumi nisam okretan i hitar, a to je za rabadžijski posao veoma bitno, rešio sam da dignem ruke od tog posla koji me je hlebom hranio decenijama. Prodao sam volove Jablana i Goluba, a taj dan kada sam ih prodao za mene je bio jedan od najtežih u životu. Za pola veka, koliko sam se bavio poslom rabadžije, promenio sam 11 pari volova, ali Jablan i Golub su mi bili najmiliji, ali, eto, svemu dođe kraj, pa i rabadžijanju. Mnogo sam voleo Jablana i Goluba i dešavalo se da u kući nema hleba za mene i moju Radojku, ali za volove je moralo da ima. Mnogo smo toga zajedno preturili preko glave. Bili su blizanci i pametniji od mnogih ljudi koje znam. Iz tog razloga, zbog poštovanja, ali i žala što sam ih 2011. prodao, odlučio sam da ih, kao i sebe, ovekovečim na mom i Radojkinom spomeniku koji sam za života podigao na Vjetrovića groblju u Štitkovu na padinama Čemernice - objasnio je Đurđe Vjetrović.
Delili dobro i zlo
Mnogima će se opisani primeri pomalo čudnog oslikavanja nadgrobnih spomenika u selima Starog Vlaha učiniti nepotrebnim. Međutim, ako su rabadžije za života toliko voleli i svoj posao i svoje volove bez kojih im u ovim krajevima nije bilo života, onda nema mesta ni za kakve komentare.
- Jednostavno, voleo bih da i na onom svetu, ako ga ima, budem sa svojim volovima s kojima sam delio i dobro i zlo ovoga sveta. Uostalom, ovde, na Zlataru, čovek se oduvek cenio prema onome kakvi su mu volovi - objašnjava Đurđe i dodaje da, iako je sebi za života podigao spomenik, još nema nameru da se preseli u "šareno selo".
