Dragan Stojkov, akademski slikar: Sa švercerima na Akademiju
Akademski slikar Dragan Stojkov (68) odrastao je u Somboru, prelepoj vojvođanskoj varoši, u kojoj je imao sreću da sluša umetničke i životne savete Milana Konjovića. Za razliku od svog oca Save Stojkova, koji je u poznim godinama postao poznato ime naivnog slikarstva, Dragan je završio Akademiju za lepe umetnosti u Veneciji, u klasi Karmela Zotia.
Na talasu trendovskog hiperrealizma, proslaviće se motivima oblutaka, kamenja sa Morače, simbolično nazvanim - civilizacijski krug.
Neuobičajeno za stvaraoce sa kičicom, Stojkov je umetnik koji ume da uživa u životu i da dobro proda svoje slike. U jednoj fazi stvaralaštva posvetio se temama iz srpske književnosti, od poetike Matije Bećkovića i Milorada Pavića, sa kojima je i prijateljevao, do Laze Kostića, kratkotrajnog sugrađanina iz prošlosti, čiju je somborsku kuću svojevremeno pazario na licitaciji. Pre 11 godina obnovio je u svom rodnom gradu Likovnu jesen, koju je Konjović pokrenuo davne 1962. godine, čineći od Sombora centar tadašnje jugoslovenske savremene umetnosti.
Dočekuje nas u savršeno urednom ateljeu u centru Beograda, dok nas sa zida posmatra portret jednog od njegovih omiljenih slikara Fransisa Bejkona.
Eksplozija lepote
- Kod mene je išlo sve natraške. Posle osnovne škole u rodnom Somboru otišao sam u Novi Sad i tamo završio Školu za grafički dizajn. Moj otac Sava je bio protiv toga da idem na Likovnu akademiju, pa sam se zaposlio u novosadskoj Grafici. Paralelno sam prepodne radio dizajn, a popodne crtao grafike. Gušio me je taj posao u Grafici. Hteo sam da napredujem u slikarskom smislu i rešio da upišem akademiju. Već sam imao desetak izložbi i savetovali su me da idem na neku liberalniju akademiju. Tako sam se obreo u Veneciji. Izdejstvovao sam lažnu potvrdu o znanju italijanskog i otišao na izuzetno zahtevan prijemni, koji sam položio.
- U Veneciju sam tih 70-tih godina putovao vozom. Tada je bila popularna šverc tura do Trsta. U kupeu svi oko mene šverceri. Da im kažem da idem na akademiju da učim slikarstvo, rekli bi - vidi ovu budalu. Zato im ja odgovaram da švercujem gondole. "A gde ste to smestili?", pitaju u čudu. "Ne smem da vam kažem".
- Tamo "na trulom Zapadu", dobiješ besplatno materijal, a u menzi imaš ponudu od četiri-pet vrsta jela i obaveznu čašu vina i to za neku sitnu lovu, kao kutija cigara. Tako da je meni bilo jeftinije da studiram u Veneciji nego u Beogradu. Došao sam iz jedne male sredine sa ogromnim neznanjem, sa crno-belim slikama o svetu, u zemlju koja poseduje 75 odsto svetskog kulturnog nasleđa! Doživeo sam potpunu eksploziju svega u glavi.
Plivanje s ajkulama
- Naš čuveni slikar Milan Konjović je u slikarskom smislu moj otac, najjači uzor i čovek koji me je uveo u svet slikarstva, iako njegovo stvaralaštvo nije blisko mom senzibilitetu. Svaki put kad sam dolazio kod njega govorio je: "Gde je tvoj otac primitivac"?. "Pa nemojte, maestro", kažem mu. "Pa, zar se ne kaže na francuskom art primitive"? Imao je jak ego.
Pita ga Momo Kapor: "Maestro, gde je tu centar?". "Centar je ovde gde sam ja, uvek je tu centar." Snimio sam dva dokumentarna filma o njemu, bila su i nagrađivana.
- U početku sam se najviše "ložio" na Dalija, išao sam u Pariz samo da bih video njegovu retrospektivnu izložbu. Njegova ekstravagantnost nije bila veštački napravljena kao kod nekih koji glume ludilo pa misle da će zbog toga da budu genijalni umetnici.
- Imao sam 25 godina prelepog braka. Jasna je bila 10 godina mlađa od mene. U šali sam divanio kako sam stajao ispred gimnazije u Somboru sa žvakama, lizalicama i bombonama, čekajući koju ću devojčicu da prevarim (smeh). Što vam je sudbina: Jasne više nema, a vodila je najzdraviji život na svetu. Igrala tenis, bavila se sportom. I ona je imala talenat za umetnost, samo što je imala oca pandura, koji je naterao da ide na pravo. Jedno vreme je radila kao pravnica, pa je onda otvorila privatnu školu jezika. Uredna, precizna, posvećena ćerkama. Ja sam umeo dane da provodim u ateljeu, pa smo se šalili kako će mi napraviti rupicu na vratima, kao za kuce, da mi samo prosledi tanjir sa klopom.
- Starija ćerka Aleksandra strastveni je ronilac. Sada je u Tajlandu i tamo drži kurs ronjenja. Šalje mi sliku kako pliva pored ajkula, one što imaju 10, 15 metara a jedu planktone. Kaže mi da je tamo raj na zemlji i da se ne bi nikad vratila. I ja sam voleo da putujem i da vidim sveta, ali nikada nisam imao adrenalin kao ona. Završila je engleski i nastavila da posle smrti majke, vodi školu za jezike u Somboru.
- Mlađa Sanja je grafički dizajner i sada je u Londonu. I ovde ima studio, zovu je i Kinezi. Ćerke su mi divne. Meni prija u Beogradu, ovde imam atelje i stan. Idem na svaku premijeru kod Duška (Kovačevića) u Zvezdara teatru, u papučama pređem u Narodni muzej, Klub književnika mi dođe ko dnevni boravak, tamo sede moje drugari. Znate, trajanje je najvažniji kriterijum u jednom odnosu, a ja negujem prijateljstva.
Dočekali Čarnojevića
- Bio sam privilegovan i srećan što sam poznavao Miku Antića. Sednemo po podne, svi znamo da je on voleo da cuga, a on krene da priča kako mu je bilo u Bagdadu. Priča tako da osetiš miris, naprosto vidiš slike tog grada. Bio je grande oratore
, što kažu Italijani. On je i otvorio moju prvu izložbu 1971. u Novom Sadu. Imao sam samo 20 godina i drskost da dođem kod njega u redakciju "Dnevnika". Mika udara po onoj mašini, ja pričam kako bih voleo da mi otvori izložbu sa grafikama ženskog akta.
- I dođe dan izložbe, a njega nema. Kasni. Ja skupio, što se kaže nagrabio, sa lopaticom prijatelje, rođake, komšije. Oni me zadirkuju, pa gde ti je taj što će da otvori. I u neko vreme, evo ga Mika. Pogledao sve slike i t t t t t t... Nisam ni znao da muca. "A zašto Dragan Stojkov slika?", bila je prva rečenica. U sebi pomislim: "Bože, šta mi je ovo sve trebalo?" A, onda, kada je krenuo da priča, to je bila bajka. Izuzetan je bio. Recimo, on uzme granu od dva metra, stavi u usta i krene da se udvara nekoj ženskoj. Neponovljivi Mika Antić!
- Kada je Čarnojević došao u Vojvodinu, moj pramdeda mu je dao vode sa bunara, tako sam govorio u šali kada me pitaju odakle su Stojkovi. Najdalje znam za pramdedu Simu koji je pravio i svirao u gajde. Potičem iz siromašne porodice. Deda Vlada je svirao u kontrabas, u begeš. Jedino je baba Milica, očeva mama, imala jedan razred osnovne škole. Moji su svi bili nepismeni, ja sam prvi koji je završio akademiju. Majka Barbara je bila krojačica. Svi su je zvali Beba. Mrzela je svoje ime, ali onda je bilo kako kum kaže.
- Ne znam da li je to recept za životnu sreću, ali sam siguran da ne treba razmišljati o šansama koje niste iskoristili. Ne kajem se što sam propustio karijeru koja bi možda bila fantastična da sam ostao u inostranstvu. Imao sam galeristu u Milanu i u svim većim umetničkim centrima. Ali, bilo je - da li da idem za karijerom ili da rizikujem da izgubim brak i moju divnu suprugu.
Bankar među umetnicima
- Imao sam jednu ženu koja mi je spremala atelje i jednom kada je čistila, nigde mojih skica. Ona ih pobacala. Sada sam održavam atelje. Mene kolege zafrkavaju da izgledam ko bankar. Volim da je sve na svom mestu. Recimo, Fransis Bejkon je bio izuzetan slikar. Kada sam u Veneciji video njegovu izložbu, ostao sam bez daha. Ali, njegov atelje - to je strašno! On sedi bukvalno u jednom ogromnom kontejneru i slika. Iz tog njegovog gej haosa, bukvalno đubreta koje ga je okruživalo, on je pravio genijalne slike. Meni je to potpuno fascinantno.
O prodaji i poklanjanju
- Došao jedan tajkun u Sombor da kupi dve moje slike, i to baš one koje nisam hteo da prodam. Vreme hiperinflacije, prosečna plata osam maraka. Da bih ga odbio, kažem 10.000 evra. On gleda, gleda - kupujem obe za ćerku! Čekam da se Jasna vrati iz škole i umirem od straha šta će da kaže. S vrata pita : "Gde su slike?" Počnem da pričam, ona me prekoreva, ljuti se i na kraju pita: "Pošto si prod'o"? Nisam dobio batine (smeh)
- Izvukao sam pouku. Ti jaki kupci su strašno nadmeni. Jedan došao i pokazao na sliku, kažem, tu ne prodajem. On se uvredio, okrenuo i otišao. Onda sam smislio da stavim veliku brojku, ali se ispostavilo da je njima to sitnica. Tako sam naučio da one koje ne želim da prodam, i ne pokazujem.
- Koliko mi je drago da je prodam još više mi je drago da je poklonim. Mislim da sam skoro pola svojih slika poklonio. Recimo, Zadužbini Ive Andrića sam poklonio njegov portret. Sećam se kada mi je jednom u Sombor došla gospođa, profesorka, lepo se predstavila i kaže da je štedela da kupi jednu moju sliku. Pita koliko košta, "Gospođo, koliko date."
Ne znamo koliko je veliki Veličković
- Veličković je mnogo veći u Francuskoj nego što mi mislimo. Profesor i akademik. Napravio je pomak sa likovnim izrazom i bio od ogromnog uticaja u Evropi na mlade slikare. Samo što mi u našoj sredini imamo pristup da što je neko veći i značajniji mi ga umanjujemo, što je manji mi ga dižemo. On živi dobro, ima fantastičan atelje u Parizu. Njegove slike su na ceni. Ovde nekima smeta kada slikari žive komforno. Mene je jednom jedan dočekao rečima: "Evo, našeg slikara tajkuna." Zameraju mi što nisam stalno na cucli i što stalno četvoronoške ne izlazim iz ateljea. Ni od kog nisam dobio pare, ni od ministarstva, ni od partija, ni od države, svoje sam izložbe sam finansirao, a izlagao sam širom sveta.
Civilizacijski krug
- Išli smo na more i u kanjonu Morače napravili pauzu. Šetam i ugledam te oblutke. Bože, što su lepi. Sakupim pune dve kese tog kamenja. Hteo sam da stvorim kreativnu temperaturu i počeo sam da se igram sa njima. Vidim senke i napravim celu seriju slika koju sam nazvao "Civilizacijski krug". Ispričam to akademiku Dragoslavu Srejoviću, našem čuvenom arheologu, a on kaže - pa to i jeste priča o civilizaciji. I počne da objašnjava - evo, alatka, oruđe, oružje. Otvori mi ceo jedan svet o oblutku, gde se sve pominje, u pesmama, književnosti. Bio je izuzetan intelektualac.
Klupa Laze Kostića
- Moja životna putanja često me je nanosila tragovima Laze Kostića. Baš kao i njemu, i meni je Venecija ostala stalni izvor inspiracije, a poznato je da se pesnik oženio bogatom Somborkom Julom Palanački. Kuća u Somboru u kojoj je jedno kratko vreme živeo, trebalo je da bude spomen-dom autoru najlepše srpske ljubavne pesme "Santa Maria de la salute" ali se od toga odustalo. Još su komunisti bili na vlasti, a "Laza, srpska maza" i komunisti, to ne ide pod ruku. Da je bio u nekoj ofanzivi, možda bi i išlo, ali takav je naš odnos prema legatima.
- Tu kuću, onako ruiniranu, zapuštenu, bedem srušen, pijanci spavaju u dvorištu, opština je prodavala na licitaciji. Ja se tek vratio iz Pariza, uđem u kuću i zinem! Kao kada sam video Katrin Denev uživo i kada sam u šoku "lepotici dana" rekao: "Pa vi ste lepši nego na filmu".
Zaljubim se u kuću, u klupu na kojoj je Laza sedeo i koja i dalje stoji u dvorištu, i kupim je. Moji su mi rekli da nisam normalan: "Imaš novu kuću, šta će ti još i ta stara koju treba renovirati". Tu sam sa porodicom proveo divne godine, ali sada niko u njoj ne živi. Svi su mi pomrli, čak i moj pas Cezar. I prijatelji odlaze, što na onaj svet, što van zemlje, sve je manje mojih veza sa Somborom. Kada odem samo duhovi šetaju.
Žena naredila - bez akta
- U početku sam crtao ženski akt. One što su meni pozirale bile su zgodne devojke. Kada sam se oženio, žena zabranila aktove, samo mrtvu prirodu je dozvolila da slikam (smeh). Ta fama da se slikari zaljube u modele samo je delimično tačna. Neki da, neki ne. Za Paju Jovanovića svi znamo da je i živeo sa svojim modelom.
