Neobičan restoran u Beogradu: Poezija u tanjiru
Iz želje da stvori svoju ličnu oazu mira u kojoj će sa prijateljima moći da podeli ljubav prema kuvanju, Srđan Turukalo napravio je restoran u kome je hrana umetnost. Pre 13 godina je u rodnom Novom Sadu pokrenuo Fiš zeleniš, koji je veoma brzo postao omiljeno mesto susreta njegovih sugrađana.
Danas u pažljivo osmišljenom jelovniku kakav se retko gde u Srbiji može pronaći, pored građana Srpske Atine, mogu uživati i Beograđani u Beton hali. Ova dva restorana prepoznatljivog imena koje odiše ukusom Mediterana, sinonim su za nesvakidašnja jela kakva svakoga ostavljaju bez daha. Ekipa "Vesti" posetila je beogradski Fiš zeleniš.
- Odlučio sam da otvorim kafanu da bih imao gde da kuvam za svoje prijatelje. Tako je nastao restoran u Novom Sadu. Imao je četiri stola i dugo je tako funkcionisao. Posle smo se proširili, ali je jedini način bio da uzmemo lokal preko puta restorana. Tako da i danas funkcionišemo malo specifično, kuhinja je sa jedne strane ulice, a deo za goste je sa druge. Nekoliko godina kasnije odlučio sam da otvorim restoran ovde u Beogradu - počinje za "Vesti" priču Srđan Turukalo.
Iako naziv restorana asocira na morsku hranu, Srđan ističe da nije riba jedino što podrazumeva mediteranska hrana, već i povrće, žitarice, različite vrste mesa.
- Sva jela pripremamo na mediteranski način. Trudimo se da veličamo namirnicu. Kada spremamo meso, naglašavamo ukus mesa, a ne sosova i sličnih dodataka. To je upravo estetika Mediterana - rekao je Srđan.
Jelovnik u ovom restoranu je njegovo delo. Svako jelo je vrlo pažljivo osmislio uz pomoć ljudi čije mišljenje veoma ceni. Oni koji odluče da posete Fiš zeleniš mogu uživati u različitim vrstama sveže ribe, nesvakidašnje pripremljenom telećem obrazu u crvenom vinu, ćufte u sosu od mente, zapečenom plavom patlidžanu sa ovčjim sirom, kao i mnogim drugim đakonijama. Sva jela se pripremaju na potpuno zdrav način: na domaćem puteru ili maslinovom ulju koje se nabavlja specijalno sa Zakintosa.
Kako ističe, za kuvanje je potrebno mnogo ljubavi.
- Za mene je ljubav svaka majka koja svakodnevno kuva za svoju porodicu. Kuhinja je umetnički izraz. Ideja je da ljudima približimo estetiku koju zastupamo i za koju se borimo, i pružimo im mogućnost da se ogledaju u tome. Kada čovek proba nešto specifično, kroz promišljanje u kojoj meri mu to odgovara, ogleda se u tome. Restoran je neverovatan teatar - kaže Srđan.
Kako objašnjava, za njega, smisao hrane je deljenje.
- Smisao ishrane nije samo da zadovoljite energetsku potrebu, već da delite. Tek tada od hrane dobijate dvostruki benefit. To je ukorenjeno u našoj veri. Hrišćanska zajednica je imala trpeze ljubavi. Ono što mi promovišemo je upravo to. Naši jelovnici su kreirani tako da se sve deli. Tanjiri su mali, tako ljudi naručuju više različitih stvari i dele među sobom. Ni najukusnije jelo ako ga pojedete sami, ne može da se meri sa onim koji ste podelili. U restoran idete po neku vrstu poezije.
Iako je ekonomista po struci, kulinarstvo ga je privlačilo od detinjstva.
- Odmalena kuvam. Taj dar je u meni oduvek tinjao. Imao sam baku koja je mnogo volela da kuva i želela da budem debeo i zdrav, kako je govorila. U društvu uvek sam rado preuzimao odgovornost da pripremim hranu - ispričao je Srđan.
Kako ističe, želeo je jelima u svom restoranu da hranu približi novom, mladom, savremenom čoveku koji iz pokušaja bega iz svoje suštine, koji zbog uticaja globalizacije beži od onoga što je nacionalno.
- Kada na primer kažete mladom čoveku ajvar, on se neće oduševiti. A za mene je to jedna od najboljih stvari koja postoji u našoj kuhinji. To je divan način da se sačuva sezonska namirnica. Mi smo napravili sladoled od ajvara, koji za nas prave monasi u manastiru Kovilje. A mladi se oduševe kad probaju, i to je odličan način da se približe svojim precima - zaključuje Srđan.
Svetlo i mir
Dizajn enterijera uradio je njegov prijatelj Aleksandar Rodić.
- Sve je svedeno, puno svetla, napravljeno od autentičnih materijala. Stolovi su od mermera koji je stigao sa severa Grčke. Vodimo računa o svemu, od izbora namirnica, do posuđa. Ljudi kada dođu, kažu da osećaju mir. To i jeste suština - zaključio je Srđan.
Miris ćevapa vraća u detinjstvo
Posebnu ljubav gaji prema ćevapima. Za Srđana, to je ukus detinjstva koji ga vraća u neka srećna i bezbrižna vremena.
- Roditelji moje bake živeli su u Bačkom Jarku. Nedeljom smo išli tamo na ručak, a autobuska stanica je bila kod Riblje pijace. Tu je postojala jedna ćevabdžinica. Kada krenemo, ja pojedem pet ćevapa. Kada se vratimo, ja pojedem još pet. U osnovnoj školi su me zvali Ćevap. Mogao sam da pojedem sigurno 50 ćevapa. Pre nekoliko godina, u Ohridu sam šetajući sa prijateljem prošao pored jedne ćevabdžinice, a miris me je povukao unutra. Uđemo unutra, vlasnik nas pita odakle smo. I kada smo rekli da je u pitanju Novi Sad, on nam je rekao da je držao ćevabdžinicu na Ribljoj pijacu i Novom Sadu trideset godina. To je bila ta ista ćevabdžinica. Prepoznao sam je po mirisu. Ti ćevapi su za mene najbolji, zato što svi mi volimo ukus detinjstva. Svi jedemo sećanja - priča Srđan Turukalo.
Od šest i po godina za šporetom
- Pamtim šta sam prvo skuvao. Sećam se kakav je dan bio i kako je sijalo sunce. Pamtim svaki detalj. Imao sam šest i po godina. Skuvao sam krompir i ugrejao sam kuvani paradajz. Mama je dolazila s posla i hteo sam da joj napravim nešto, da ona ne mora da kuva. Taj krompir je verovatno bio raskuvan i nikakav, ali to je bila moja vizija kuvanja kada sam bio dečak. Mama je rekla da je to apsolutno najbolji ručak koji je pojela u životu - ispričao je Srđan.
