Srbi su umorni od nesreće
Rat koji je rasturio bivšu Jugoslaviju pretvorio je oko pola miliona ljudi u izbeglice. Ogroman broj onih koji su napustili svoja ognjišta i bez ičega stigli u Srbiju zatekao je i građane i tadašnju vlast. Komesarijat za izbeglice osnovan je 1992. godine, a na njegovo čelo postavljen je Dobrica Vulović.
Bez ikakvog prethodnog iskustva u sličnom poslu, sa samo 12 zaposlenih, prvog komesara Srbije čekalo je da zbrine hiljade ljudi. Posvećenost s kojom je radio na rešenju problema svakoga ko je u Komesarijat ušao ostavila je neizbrisiv trag u istoriji ove službe. Kad nije mogao da obezbedi osnovne uslove za ugrožene, nije se libio da iz sopstvene kuće odnese svu odeću, ćebad i sve što je moglo da pomogne u tom trenutku.
U novom troknjižju pod nazivom "Srbija - zemlja izbeglica", na kome je radio petnaestak godina, Vulović je dao brojnu dokumentarističku građu, isečke iz istorije izbeglištva naše zemlje, ali i lične doživljaje. Sakupio je i brojne ispovesti samih izbeglica, ali i iskustva svojih saradnika bez kojih, kako kaže, nikada ne bi uspeo da reši bezbroj problema na koje je nailazio.
Pajser u rukama
- Sam naslov je nastao kao posledica toga da je naša zemlja u celoj svojoj istoriji bila u ratovima koji su uslovljavali bežanje i spasavanje glava. Obradio sam glavne tačke izbeglištva u Srbiji. Počeo sam od toga kada su prve izbeglice došle u Srbiju 1868. godine, nakon hercegovačko-turskog rata, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do nesrećnih devedesetih. Tada je vlada najpre oklevala da oformi komesarijat. Nekako su svi bili iznenađeni tolikim brojem izbeglica. Kada je taj broj došao do 178.000, počelo je da se razmišlja o tome da moramo imati instituciju koja će se njima baviti. Do tada, o izbeglicama su brinuli Crveni krst i Matica iseljenika.
- Međutim, oni nisu bili nadležni za regulisanje statusa, rešavanje dokumentacije, školovanje, zdravstvenu zašttitu i slično, pa je osnovan Komesarijat sa 12 zaposlenih i samo tri kancelarije. Moji saradnici su radili u hodnicima. Tu su primali izbeglice. Bili smo smešteni u bivšoj zgradi MUP-a Srbije u Kneza Miloša 101. Uputili smo desetine zahteva za dodelu novih kancelarijajer nismo imali gde da radimo. Ali pošto nismo dobijali odgovor, preuzeli smo stvar u svoje ruke. Uspostavili smo dobru saradnju sa čistačicama i kafe kuvaricama, pa nas one kad primete neku praznu kancelariju obaveste,a mi ih obijemo pajserom i uđemo. Morali smo da se snalazimo.
- Knjigu sam napisao sa željom da pokažem kako je moguće da u jednom državi, u okolnostima rata, napravite organizaciju koja je funkcionisala kao švajcarski sat. Bila su to teška vremena. Bio sam veoma strog. Životno iskustvo me je nateralo da postavim strogu organizaciju jer inače ništa ne bismo uradili. Ništa se nije smelo prepustiti slučaju. Sve je odlično funkcionisalo. Bili smo efikasniji od mnogih međunarodnih organizacija koja su imali mnogo bolje uslove rada i sredstva.
Spas u hodniku
- Bilo mi je važno i da imam saradnike različitih nacionalnosti. To je mene na izvestan način spaslo velikog političkog pritiska i omogućilo mi poverenje kod međunarodnih organizacija da sve što tražim, uglavnom i dobijem. Bilo je tu i Srba, i Crnogoraca, i Hrvata, Cincara, Slovenaca... Mnogo ljubavi i savesti je uložio svaki moj saradnik. Posebno bih istakao moju sekretaricu Nadu Rakitić. Dodelili su je meni po kazni. Neko je mislio da je njen muž potpredsednik SPO Slobodan Rakitić. Njen muž se tako zvao, ali to nije bio taj. Bila je moja desna ruka, čudo od žene. Ona je uspevala brzinom svetlosti da reši svaki problem.
- Radno vreme nije postojalo. Bio sam stalno u automobilu. Kod kuće sam bio tek da se presvučem. Nisam hteo da pustim da se nešto desi na terenu, a da ja nisam uključen. Trudio sam se da probleme rešavam brzo, vodio sam se parolom jugoslovenskog komesara za izbeglice iz vremena Drugog svetskog rata koji je govorio da je brza pomoć prava pomoć jer ako nije brza, bolje ne činiti ništa, jer je onda kasno.
- Na našu sreću, u početnoj fazi, kad su počeli prvi izbeglički talasi, porodice su primale svoje rođake, građani su primali izbeglice u svoje domove, ustupali su stanove, vikendice. Vladala je prava euforija da se ljudi izvuku iz kolona i zbrinu. To je dobro funkcionisalo neko vreme, ali kako je potrajalo, došlo je do zasićenja i umora. Rastao je broj onih koji nemaju smeštaj. Od prvog dana smo tragali za kolektivnim centrima, starim bolnicama i hotelima. Otvorili smo mnogo izbegličkih centara. Od buradi smo pravili peći, bubnjare. Angažovali smo izbeglice da sami prave bubnjare. Sa Srbija šumama smo obezbeđivali ogrev. Tako smo sprečili katastrofu jer je zima bila oštra.
Kobne sankcije
- Morali smo da delujemo u dva pravca. Prvi je bio da organizujemo povratak u područja u koja je to bilo moguće. S druge strane, za one koji nisu imali gde da se vrate, morali smo da obezbedimo trajnu integraciju u društvo. Podsticali smo zapošljavanje, izgradnju kuća. Radili smo po principu mobe: kad neko odluči da pravi kuću, ljudi iz njegove okoline priskoče u pomoć sa zanatskim poslovima. Tako je niklo prvo naselje u Jagodini, zatim u Deliblatskoj peščari, opštini Novi Kneževac, Mali Iđoš, Bačkoj Topoli...
- Odnos međunarodne zajednice bio je krajnje nekorektan, ponižavajući za Srbiju. Ja sam učestvovao na više konferencija o izbeglicama i humanitarnim pitanjima u bivšoj Jugoslaviji. Srbija se nije pominjala ni kao statistička greška. U izveštajima nije stajalo da Srbija ima i jednog izbeglicu. Uvedene su nam sankcije, bili smo na ivici humanitarne katastrofe. Da se Sadako Ogata, visoka komesarka za izbeglice Ujedinjenih nacija, nije založila, nama nikada nikakva pomoć ne bi stigla, i na tome joj hvala.
- Snalazili smo se kako god smo mogli. Imali smo slučajeve da u nekim sredinama imamo više izbeglica nego domicilnog stanovništa. To je bio slučaj sa Šapcem, Loznicom, Bačkom Palankom, Malim Zvornikom i Ljubovijom. Trudili smo se da ravnomerno rasporedimo izbeglice. Ali u mađarskim sredinama je bilo otpora. Brinuli su se da imamo nameru da menjamo nacionalnu strukturu u Vojvodini, što je naravno bilo daleko od istine. Mi smo onda to rešavali pokušavajući da zaobiđemo te delove zemlje pri rasporedu izbeglica, da ne pravimo probleme.
Potraga za mrtvim sinovima
- Počeli smo da formiramo društva prijatelja komesarijata za izbeglice. Prvo u Parizu, preko Mirjam Flajšman, Jevrejke iz Beograda, čije ime će ostati u istoriji zabeleženo po mnogo čemu, a zatim u Londonu, Moskvi... Takođe, moram istaći i Milku Imatoku iz Japana, ona je naše gore list. Formirala je veliki humanitarni front sa japanskom decom. Prva akcija je bila skupljanje olovaka. Ona je donela 10.000-15.000 olovaka, od kojih je svaka bila remek-delo. Krenula je da organizuje izložbe dečjih radova dece izbeglica iz Srbije po raznim gradovima u Japanu. Dovodila je delegacije. Zahvaljujući tom njenom radu, nama je stigla značajna pomoć iz ove zemlje.
- Mnoge teške sudbine su mi se urezale u sećanje. Priča koju pamtim je vezana za jednu gospođu iz Zagreba. Ona je tamo bila dosta situirana, i uspela je da donese ovde novac koji je imala. Zamolila nas je da joj pomognemo da kupi stan nju i sina jedinca. Sin je bio vrhunski umetnik. Mi smo ga zaposlili kao sekretara Muzičke škole "Borislav Stanković". Ona je dolazila svakog dana bez izuzetka da izrazi svoj strah da će neko doći iz Hrvatske i ubiti joj sina. Ubeđivali smo je da se to neće desili, pokušavali da je utešimo u tom njenom strahu. To su traume koje su veoma teške. Posebno mi je upečatljiv slučaj jednog gospodina iz zapadne Slavonije. On je svakog dana dolazio, doteran, s kravatom. Popije kafu kod sekretarice i ode. Jednog dana je došao u potpunoj crnini. Kaže on: "Našao sam svoja dva sina." Tada smo shvatili šta je on radio. Svakog dana je išao na heliodrom u blizini VMA, gde su dovodili ranjenike i dovozili poginule. Jednom je konačno uspeo da ih pronađe. Nakon toga, više se nikada nije pojavio.
Humana Božen
Božen Žumbor, vlasnica poznate kozmetičke kuće Božen kozmetiks, rođena je u Sisku, a živela je u Holandiji. Otac joj je imao kafanu u koju su uglavnom ustaše dolazile. Ona je to posmatrala, i iz te priče nešto zaključila. Odlučila je da pomaže deci u Srbiji. Prvo je obezbedila sve socijalne ustanove u Srbiji s hranom. Sagledala je potrebe za slabovidu i gluvu decu, i javila mi da je došla i obezbedila gomilu materijala na Brajevom pismu, slušne i kardiovaskularne aparate. Svakih 15 dana je odlazila na Rtanj, gde je bilo smešteno 300 izbeglica, pa je donosila voće, čarape, donji veš, sve ono čega se drugi ne bi setili u tim trenucima.
Laži nobelovca
- Specijalni izveštač UN o stanju ljudskih prava na prostorima bivše Jugoslavije Tadeuš Mazovjecki dolazio je sa ekipom od stotinak članova. Njih raspoređuje po terenu da traže logore za muslimane i Hrvate, koje je Komesarijat navodno osnovao. Naravno, logora nije bilo. Na kraju, izveštaj Ujedinjenim nacijama bio je vrlo korektan. Zatim je došao akademik, nobelovac Eli Vizel, po nalogu američke vlade, sa istim ciljem. On je obilazio Srbiju, i ništa loše nije video i doživeo. Posle povratka u Beograd, na konferenciji za štampu je rekao zaista sve najbolje, kao da sam mu ja pisao govor. Ali kada se vratio u Ameriku, najcrnje što je moglo da se kaže, izmisli, on je rekao o nama.
Zla sudbina porodice Maksimović
- Sećam se jedne brojne nastavničke porodice Maksimović iz Vareša. Pošto ih je bilo mnogo, ponuđeno im je da odu na Kosovo jer smo tamo mogli da ih smestimo, u Vučitrn. Nekoliko godina kasnije ih je sačekao i egzodus s Kosova. Baba u toj porodici je bila vrlo preduzimljiva, pa je u Draževcu našla kućicu i prešli su. Posle 15-16 meseci, poginu joj dva unuka, jedan sin doživi stravičnu saobraćajnu nesreću, a muž pogine. Za vreme Prvog svetskog rata, njeni svekar i svekrva su bili izbeglice. Izbeglištvo se ponavljalo u toj porodici od rata do rata.
Različite čarape u TV studiju
Supruga Jelena Vulović ispričala je anegdotu koja se i danas prepričava na Radio-televiziji Srbije.
- Sećam se posebno jednog Dobričinog gostovanja na RTS-u gde sam i ja radila. Gledaju moje kolege u studiju gostovanje, i jedna koleginica kaže: "Pa mogao je isti par čarapa makar da obuje." On je obukao različite čarape. Od gomile obaveza, on nije ni obratio pažnju da ima jednu crnu i jednu sivu čarapu.
Zoran Milivojević lečio dušu
- Teške priče su ostavljale posledice na moje saradnike i njihovo duševno stanje. Slučajno, ne sećam se ni ja kojim povodom, sretnem se sa Zoranom Milivojevićem, psihoterapeutom iz Novog Sada. Pitao me je kako se drže moji ljudi, a oni su u depresiji od teških priča koje su svakodnevno slušali. Kroz razgovor on meni predloži da obavi razgovor sa mojim saradnicima, i ja pristanem. Za jedno popodne ih je izvukao iz jada u kojem su bili.
