Nikola Đekić, krojač iz Beograda: Belo odelo za Gadafija
Iako će uskoro proslaviti 78. rođendan, poznati beogradski krojač Nikola Đekić i dalje vredno radi i svakodnevno šije odela u Pender crafts village u prestižnoj prestoničkoj Ulici kralja Milana, gde sa sestričinom Brankom Cvetković vodi zanimljivu zanatsku radnju. Osim Nikolinih kreacija u radnji se na policama nalaze etno-suveniri, ali i motivi srpskih vajara i slikara.
Nikola ima tri diplome, završio je krojački zanat, trgovačku školu i Višu školu za aranžere. Uživa u krojenju raznih odela i sa nostalgijom se seća vremena kada je bio lični krojač pukovnika Moamera el Gadafija.
Uputstva pre puta
- Rođen sam 4. februara 1941. u Čantaviru kod Subotice. Otac mi je streljan kao železničar kad je počeo rat. Osnovnu školu sam završio u selu Višnjevac, posle smo otišli za Apatin gde sam završio zanatsku školu, tri godine sam učio za krojača. U Beograd dolazim 1964. Prvi posao sam dobio u konfekciji 22. decembar gde sam šio za oficire i vojnike, a nakon toga počinjem da radim u Vojnoj ustanovi Jedinstvo i počinjem da radim kao trgovački putnik. Prodavao sam sve, od čarapa do šinjela i to punih pet godina.
Stavljali smo robu u kamion i išli po garnizonima širom Jugoslavije. Tako sam u jednom trenutku dobio informaciju da je potreban krojač u Libiji. Naime, kao poslovođa poznavao sam mnoge generale i nisam imao problem da odem u tu zemlju. Tako 1984. na 1985. godinu odlazim u Bengazi. Tu sam kao krojač radio 14 meseci i to u vojnoj bazi.
Posle godinu dana prelazim u Tripoli u specijalnu rezidenciju i tu me dočekuje bombaški napad na Libiju. Posle američkog bombardovanja 1986. godine, Gadafi se sa porodicom sklonio u pustinju, a mi osoblje smo bili u zbegu još tri meseca.
- Inače pred put u Libiju spremao nas je general Milan Daljević. On nam je objasnio šta smemo da radimo, a šta ne. Nismo smeli da gledamo unaokolo, nego nam je rečeno da gledamo svog posla. Rečeno nam je: "Idete u tuđu zemlju i treba da se ponašate primereno i časno." Tako smo se i ponašali.
Posle napada na Libiju vraćam se kući i 1993. godine u decembru mesecu odlazim ponovo i tamo ostajem do 1998. godine. U tih pet godina bio sam Gadafijev lični krojač. Šio sam mu sve prsluke, ogrtače, prvi sam mu sašio belo odelo. Niko do tada mu nije sašio belo odelo. Sećam se preko tog odela je stavio zelenu lentu i tri velika ordena.
Bakšiš za haljine
- Kad se tako sredio, došao je jedan njegov čovek da me pozove. Otišao sam pred šator, njegova kolona je bila spremna da krene - on mi je pružio ruku i rekao "hvala", toliko je bio zadovoljan kako je skrojeno odelo. Inače pukovnikovo poverenje zadobio sam tako što sam ga uvek dočekivao sa osmehom i staloženo. Svidelo mu se što nisam imao tremu pred njim - on je bio strog čovek i svi drugi su malo zazirali od njega. Pukovnik je, kad nešto zatraži, očekivao da to bude odmah ispred njega.
Bio je veoma pedantan, precizan i voleo je da sve bude pod konac. Kad sam krenuo u Libiju poneo sam jedno desetak "Burdi" za njegovu suprugu Safiju i njoj sam šio haljine. Bila je veoma zadovoljna, i ostavljala mi je bakšiš. Gadafi je imao brojnu porodicu, šestoricu sinova i jednu ćerku. Sve sam ih poznavao. Ćerku Ajšu sam upoznao kad je bila devojčica od desetak godina i to prvi put kad sam išao u Libiju. Pukovnik je bio izuzetno brižan, ali strog otac. Vodio je računa da se njegova reč poštuje i bio je prava glava porodice. Deci nikad nije smelo ništa za zafali.
- Nas troje krojača, dve koleginice i ja brinuli smo se o Gadafijevoj garderobi - šili smo, prali i peglali njegovu garderobu. Svakog dana, u dve smene bilo je oprano i po 14 veš-mašina. Tražio sam da se kupe nove veš-mašine, sušilice i valjak za peglanje. Sve je to kupljeno u Nemačkoj. Posteljinu smo prali svaki dan i morala je da bude snežno bela.
- Jednom prilikom, dobro se sećam, meni su došli njegovi ljudi u osam sati i rekli da treba da sašijem dve košulje za četiri sata. Kažu, dolazi mu Mubarak u posetu i da košulje treba da budu gotove do 12 sati. Dakle, svega četiri sata da završim posao. Da sve skrojim, napravim i džepove i rupice i dugmadi, i da sve bude savršeno.
Možete zamisliti pod kakvim sam pritiskom bio, ali sam uspeo na vreme da završim. Uveče na vestima vidim da moja košulja savršeno pristaje Gadafiju. Interesantno je da je uvek u zadnji momenat tražio da mu se nešto sašije pred važan događaj. Znao je i da pomeri satnicu za put da bi sačekao da mu se završi neko odelo. Uvek je tako bilo. Nekad sam u tri ujutro ustajao da bi mu skrojio toaletu za put.
Metalni koferi
- Brinuo se dobro o osoblju, živeli smo u modernim motažnim kućama, mogli smo da idemo u grad, samo izađemo na ulicu zaustavimo taksi i tako sam naučio da govorim arapski, od taksista i od trgovaca. Nisam imao ni rečnik, a morao sam da znam kad Gadafi dođe nešto da me pita. Bio sam dobro plaćen pa je red bio da i razumem pukovnika.
Plata mi je bila oko 1.400 američkih dolara, a u to vreme plata u Beogradu je bila osam nemačkih maraka. Imao sam na stotine susreta u četiri oka sa Gadafijem - on mi je govorio šta želi da se sašije, od kog materijala. Dugačke toge, odela, košulje, sve sam mu šio. Iako je bio fantastično čuvan čovek, telohranitelji se nisu videli. Išao sam s njim i na teren, bili smo jednom prilikom i u Sahari, na mesec dana pod otvorenim nebom.
- Uradio sam za njega i turban i to kad je putovao za Čad na pregovore. Napravio sam njegov portret ulje na platnu na kome je pukovnik sa turbanom. Video je moje delo i rekao svome sinu: "Vidiš kako me je naslikao, a krojač je, nije slikar." Istom prilikom sam sašio rukavice za njega i to od materijala kao što su najlon čarape u boji kože, tako da su bile skoro pa nevidljive. Voleo je uvek kad dočekuje nekog predsednika da mu se nešto novo sašije, isto i kad on negde putuje, moralo je da bude taze skrojeno odelo. Obožavao je kape, koje mu pokrivaju glavu, ali nisu duboke. Nekad je bio i gologlav.
- Kad je išao na put, ponekad sam nosio u njegove sobe i 300 vešalica. Oni koji su išli sa njim na put nisu znali šta on može da zatraži. Sve je moralo da bude tu, papuče i parfemi, odela, trenerke, narodne nošnje, uniforme, ogrtači... Imao je metalne kofere, kad se vrati sa puta sve je to dolazilo do mene u radionicu. Onda smo mi pregledali svaki predmet, da ne fali dugme, da nešto nije iscepano. Svaki put kad je dolazio kod mene pitao je da li mi donose kafu, čaj, da li jedem. Najviše je voleo belu boju, ali su mu peškiri svi do jednog bili crveni.
Televizor na dar
- Nakon prvog turbana, pošto sam mu znao obim glave, šio sam mu razne turbane. Tražio je od mene da mu sašijem turbam, koji ne mora svako jutro da namešta oko glave, nego fiksirani, tj. onaj koji može da se stavi na glavu odmah. Pukovnik se presvlačio i po pet puta dnevno. Kada sam u maju 1998. napuštao Libiju i vraćao se za Beograd dobio sam poklon od njegove supruge i to televizor sa videom. Sviđao mi se taj televizor i to sam jednom prilikom rekao jednom Arapinu, koji je tu radio. On je to preneo Gadafijevoj ženi i onda je ona kupila dva televizora jedan za mene, drugi za moju koleginicu i to nas je čekalo upakovano u kombiju.
- Kad je dolazio na Samit nesvrstanih u Beograd, on je zahtevao da svi koji smo ikad radili kod njega dođemo u rezidenciju libijskog ambasadora na Dedinju. Tu je bio razapet šator, bile su kamile, one dve što je darivao beogradskom Zoološkom vrtu. Nas radnika različitih profila bilo je 25 i on nas je ugostio. On je inače voleo gde god dođe za razapne šator. Svuda su mu to omogućavali, jedino u Njujorku nije mu to bilo dozvoljeno, ali je recimo u Londonu razapeo šator. Jednostavno, voleo je šatore, pustinju, eleganciju, bio je jedinstven u svemu. Moj boravak u Libiji je dragoceno iskustvo.
Tragedija
Pukovnik je imao šestoricu sinova i jednu ćerku. Osim što je ubijen pukovnik, četvorica sinova su mu poginula, dvojica uhapšena. Aktivan je samo sin Seif el Islam, koji je kao i njegova braća oficir. Inače je završio arhitekturu i doktorirao ekonomske nauke u Londonu. On sad želi da se kandiduje za predsednika Libije. Sportista je, nosilac crnog pojasa, išao je na razna takmičenja.
Za mladence po 50.000 dolara
Pukovnika su se bojali, ali su mu se i divili. Mnogo je uložio u podizanje standarda, obrazovanje mladih ljudi u Libiji. Svim mladim parovima je davao 50.000 dolara da započnu život nakon venčanja. S tim parama mladoženja bi kupio zlato za buduću ženu, jer je to kod njih običaj, da sagradi kuću. Kod njih je građevinski materijal bio jako jeftin. Ljudi su pravili kuće po hiljadu kvadrata. Sve je bilo besplatno, struja se nije plaćala. Džak brašna je koštao pet libijskih dinara ili oko dolar i po. Tako pirinač, tako šećer. Ljudi koji su bili siromašni, imali mnogo dece mogli su da kupe hranu i ne brinu da će neko biti gladan.
Školovanje u Jugoslaviji
Od doba Tita pa sve do rata u Libiji više od 20.000 studenta je studiralo u Jugoslaviji i to najviše u Beogradu. Ovde je stasalo 100 doktora nauka. Išli su i u druge gradove, prvenstveno u Mostar gde su se obučavali za pilote.
Obožavao parfeme
Pukovnik Gadafi nije bio bojažljiv čovek, naprotiv bio je veoma hrabar, ali oprezan. Primera radi on kad prolazi kroz svoje dvorište, on ide iz kuće i uvek, ama baš uvek je okretao glavu levo-desno. Tako je osmatrao teren, nikakav trag nije ostavljao za sobom osim mirisa parfema. Voleo je da uvek miriše i to intenzivno. U obezbeđenju su mu bile i žene, izuzetno obučene, njih je obučavao Vračarić, naš jedan čovek, koji je znao borilačke veštine. On je obučavao obezbeđenja i za druge lidere, ne samo Gadafija.
