Stari zanati izumiru: Ovo je poslednji parfemdžija u Beogradu
U ulici Kralja Petra u Beogradu radi poslednja srpska, a neki kažu i evropska parfimerija u kojoj se ručno prave parfemi, onako kako je to rađeno nekada.
U parfimeriji "Sava" sve izgleda kao i trenutka kada je osnovana, 1954. godine, ali među mušterijama su i stariji i mlađi kupci koji ne pamte da su se parfemi samo pre nekoliko decenija umesto na policama svake veće radnje, mogli kupiti jedino u zanatskim radionicama kojih je po završetku Drugog svetskog rata u Beogradu bilo 23.
Vlasnik ove parfimerije, zanatlija, naslednik porodičnog posla, gospodin starog kova i džentlmenskih manira Nenad Jovanov dočekao je ekipu Tanjuga sa širokim osmehom u uštirkanom belom mantilu.
On je u parfimeriji gotovo ceo dan, iako je još pre nekoliko godina stekao uslove za penziju, jer, kako kaže, posao parfemdžije obožava, a kada ste pravi zanatlija radionica nije posao, već druga kuća.
Kako je sve počele deo je porodične istorije, koju je odredila svetska istrija.
- Ja sam treća generacija koja se bavi ovim poslom, moj deda i stric su započeli posao pre Drugog svetskog rata. Sve je počelo tako što je nakon Prvog svetskog rata bilo puno siročadi i Francuzi su uzimali srpsku decu da ih školuju, usvoje...Jedan od njih, Milenović Dragomir Dragoš, završio je u Grasu, centru francuske mirisne industrije, imao je prirodni talenat i postao je jedan od noseva.
Kako kaže, Dragoš se polovinom tridesetih vratio u Beograd gde je upoznao Nenadovog strica.
- On ga je zarazio francuskom tradicijom mirisa i tako stric i deda počinju posao. Povezali su se sa rafinerijama za nabavku eteričnih ulja i radili dobro, međutim dolazi rat, to se nekako preživljava, a stric nakon rata odlazi u državnu službu, dok otac ostaje sam u poslu - priča Jovanov.
Nakon Drugog svetskog rata, 1948. godine, u eri nacionalizacija oko 30.000 različitih zanatskih radnji biva zatvoreno, a među njima i parfimerija koja se tada zvala "Ðurđevak".
Tih nekoliko godina, do 1954. kada je zanatskim radnjama ponovo dozvoljeno da posluju, za porodicu Jovanov bilo je veoma teško, ukinut je glavni izvor prihoda, a novu radnju trebalo je pokrenuti "od nule".
- Moj otac odlučuje da se zaduži i da krene od početka. Prvi lokal bio je na Topličinom venacu, a novi otac otvara u tadašnjoj ulici 7. jula odnosno današnjoj Kralja Petra - kaže on.
Posao je posle rata, kada su se ljudi vratili životu i želeli da se šminkaju, namirišu, doteraju... išao dobro, a u Beogradu uspešno je poslovalo svih 23 parfimerija. Ipak, samo jedna je opstala.
Na pitanje zašto je baš njegova radnja odolela vremenu, Nenad skromno odgovara da je to verovatno zahvaljujući njegovim roditeljima.
- Ja sam porastao ovde, moji roditelji su bukvalno radili po ceo dan, oni nisu išli kući, osim noću. Ovde sam jeo, dremao i nesvesno kroz igru naučio posao, ne sanjajući da ću se time baviti. Druge radnje su takođe imale naslednike, ali oni su svi odustali.Tradicija, navika, stanovanje iza ugla, uspomena na roditelje koje imam su dovele do toga da sam ja opstao u ovom svom najprirodnijem okruženju - priča on sa ponosnom.
Na pitanje ko danas kupuje ručno pravljene parfeme i da li u starovremensku radnju svraćaju mladi, odgovara da su mu pomogli mediji da opstane.
- Više od 50 odsto mušterija su mladi ljudi među kojima ima i stranaca. Do skoro smo bazirali poslovanje na stalnim mušterijama, to su često druge i treće generacije jedne porodice, to je bila naša baza. Tako smo poslovali decenijama, ali možda nakon članka koji je napravio BBC pre nekoliko godina, privukli smo pažnju i naših medija, a samim tim i nove mušterije - kaže Jovanov.
Jedna od tajni uspeha je, objašnjava i pažnja koju poklanja svakom ko uđe u radnju, bilo da se radi o mušteriji ili o prolazniku koga je izgled radnje privukao da pita šta se u njoj prodaje.
Ukoliko je u pitanju neko ko želi da pazari miris, Nenad će ga pitati kakve mirisne note voli, ali i kakve ne voli, a zatim će ponuditi najviše četiri različite varijante mirisa za koje mušteriji preporučuje da "odleže", jer se zagrevanjem na koži miris menja. U parfimeriji "Sava" kupac može doći, objašnjava Nenad i sa markiranim parfemom čiji miris on može da "iskopira", a cena je pristupačna.
Ljudi koji posećuju radnju se menjaju, ali posao, radnja i grad kojima je Jovanov posvetio život ostali su isti, baš zato je on prava osoba za pitanje, kako miriše Beograd?
- Taj miris bi bio jako kompleksan. Na ovim prostorima bilo je toliko različitih kultura koje su donele svoje mirise. To sam pokušao da objedinim u mirisu Beogradska noć, koji sam napravio kada su moju radnju posećivali u okviru ''Noći muzeja'' i danas prodajem taj miris u nekoliko varijanti.
Jovanov je nasmejan i energičan, ali kada je u pitanju opstanak posla njegov optimizam pomalo opada.
Kako kaže, veliki proizvođači prave sve veća pakovanja eteričnih ulja, koja su sa pola prešla na ceo kilogram, što je bio i razlog gašenja polovine parfimerija u Beogradu.
- Koliko god da smo konkurencija, mi smo delili ta pakovanja, jer nam treba mnogo raznih individualnih komponentni u malim količinama. Sada nemam sa kim da delim i ono što vele trgovci proizvode plaćam mnogo skuplje - to je jedan od problema, a tu je i visoka cena kirije za lokal, nemogućnost nabavke mnogih komponenti, visoki nameti...
Jovanov ne dovodi u pitanje obaveze prema državi, koje postoje "od kada je sveta i veka", ali dodaje da bi minimalne stimulacije i korekcije obaveza mogle da sačuvaju stare zanate kako se ono malo zanatlija koji su ostali u poslu ne bi na kraju dana pitali da li je bolje da je ostao kod kuće nego da radi.
Plaši se, kaže, da bi neke promene mogle da se dese tek kada više on više ne bude mogao da radi.
Na polici u radnji nalazi se i crno-bela slika koja sama među bocama privlači pažnju, na njoj se nalaze Nenadovi roditelji uslikani jedne nedelje na Kalemegdanu. O njima govori sa puno nežnosti i sete, kaže da su bili najbolji roditelji i da mu je uvek bilo žao što su toliko radili.
- Stalno sam govorio idite u banju ili negde, stari ste već, a sada ja isto tako, ne mogu da izađem iz radnje - kaže on dok pozira naslonjen na vrata parfimerije, u istoj pozi koju zauzima i njegov otac na staroj fotografiji u izlogu koja prolaznike podseća na tradiciju i rad utkan u parfeme kojima je jedna porodica posvetila život.
