Kad je Hari sreo Cicu
Priča je filmska, mada nije jedina koju je Drugi svetski rat iznedrio. Momir Janković bio je u Zagrebu pred kraj odsluženja vojnog roka, kad ga je u 22. godini zatekla kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Kao nemački ratni zarobljenik Momir je završio u logoru u Osnabriku.
Bio je kvalifikovani krojač, pa je raspoređen u krojačnicu. U ratu sa pola sveta Treći rajh je mobilisao većinu svojih muškaraca, pa je Momira dopalo i da pomaže u gazdinstvu jedne nemačke porodice.
Naspram logora, sa surovom disciplinom i oskudnom hranom, rad u porodici Lohštroh, punoj vesele i bučne mladeži, za mladića iz Šumadije je predstavljalo značajno olakšanje. Ana, mlađa ćerka Lohštrohovih, imala je tek 13 godina, guste crne pletenice i neuhvatljivu energiju devojčurka. U početku ništa nije nagoveštavalo da će pred kraj rata između nje i srpskog zarobljenika buknuti ljubav. Mladalačka i strastvena.
Došao je i taj dan - kraj rata i Momir se iz zarobljeništva vratio u Srbiju. Bila je jesen 1945. godine kada je kročio na pločnik beogradske železničke stanice. Ali, mladićevo srce je ostalo u Nemačkoj. Svojima u selu Rogač podno Kosmaja nije ispričao ništa o Ani, ali iznosi ideju da bi da se vrati u Nemačku da radi. Tamo je sve lakše, zarađivao bi više, slao bi im novac i posećivao ih kada god bi mogao.
Cela familija se usprotivila. Ionako su ga četiri godine iščekivali, živeći u strepnji da li će ga konačno ugledati, a on bi sada ponovo u mrsku Nemačku.
Otkrivena tajna
Momir je bio uveren da će jednog dana otići kod svoje verenice koja je bila u drugom stanju. Deo novca zarađenog u Nemačkoj ušio je u postavu kaputa da mu se nađe za kartu. Ali, na njegova pisma Ani tih prvih meseci nisu stizali odgovori. Kasnije je shvatio da je posleratna politika dve države umešala prste u ovu privatnu korespondenciju i da ta prva pisma i nisu stizala do ljubljene žene.
U proleće 1946, radeći u abadžijskoj radnji u Sopotu, sreo mu se pogled sa mladom plavookom devojkom. Došla je po opremu za svoje venčanje, zakazano za nedelju dana. Uvereni u čvrstinu ljubavi na prvi pogled, Momir i Ljubica se uzimaju krišom, ne pitajući roditelje.
Momir supruzi nije pričao o Ani. A onda je jednog hladnog oktobarskog dana, u njihovu kuću stiglo pismo iz Nemačke. Momir je otišao u Beograd da nabavi stvari za radnju. Njegova mlada žena bila je u iskušenju šta da radi. Unutrašnja vatra buktala je samo delimično zbog grudi nabreklih od mleka. Ljubica je tek izgubila bliznakinje, a novo životno iskušenje našlo se pred njom - šta li krije ovo pismo s nemačkim žigom? Da li da ga otvori ili sačeka muža? Možda nije trebalo ni da ga primi, možda je napravila štetu suprugu, možda...
Ipak ga otvara. Iz koverte ispadaju dve fotografije - mlade, lepe žene sa detetom u naručju i druga, samo lik mališana. Kada se Momir vratio, čekalo ga je otvoreno pismo. Tek onda počinje da priča supruzi o Ani i sinu kojeg mu je rodila nakon njegovog povratka u Srbiju. Pokazuje i fotografije sa njihove veridbe.
Drugi rođendan
- Ona, lepa i mlada, u beloj bluzi, otac sa zaglađenom kosom, mršav. Pokazuje i svoj prsten. Masivan, muški, zlatan. Majci nije kupio burmu za venčanje, nije imao od čega. "Uzmi ovaj prsten! Tvoj je, hteo sam i ranije da ti dam, ali nisam imao zgodnu priliku. Sada razumeš" - prepričava razgovor svojih roditelja, njihova tada još nezačeta ćerka Živka.
"Hari, tada si se ti rodio, po drugi put, ovde u Srbiji. Od tvog oca i od moje majke", piše Živka.
Od tog momenta Hari je deo njihove porodice, u razgovoru, u mislima, u nadanjima da će ga jednog dana ugostiti u svom domu. Momir sina, Živka i Kosara brata, a njihova majka Ljubica - još jednog člana svoje voljene porodice. Živka i mlađa Kosara su tako odrastale u saznanju da tamo negde, u Nemačkoj, imaju brata po ocu Harija.
- Majka je govorila ocu - priseća se Živka - da Ana i dete dođu u Srbiju, da ih vidi, a da je ona spremna, ako smeta Ani, da na neko vreme dok je tu ode kod svojih.
Ljubica ne samo da mu je oprostila tajnu i prećutkivanje, nego je Anu i malog dečaka duboko u duši prihvatila kao svoje. Njihove slike okačila je na počasno mesto na zidu spavaće sobe.
- Tako si ušao u dušu, svest i krovotok moje majke i ona te je zavolela skoro koliko i tvoj otac i prvom prilikom kupila dva rama, drvena i jeftina, već kako je mogla i uramila sa istinskom radošću vaše dve slike. Moju fotografiju na to počasno mesto na zidu spavaće sobe, dodala je kada sam ja po njenoj proceni bila stara kao i ti na poslatim slikam - napisala je Živka Cica Maričić u svom nedavno objavljenom memoarskom romanu "Hari ili pismo bratu".
Put do Harijevog dolaska u Srbiju odužiće se na decenije. Na mnoga pitanja Harijev otac i sestre nisu znali odgovor.
Poziv na svadbu
A šta se dešavalo u Nemačkoj? Ana je sama podizala sina. Napuštena i u posleratnoj Nemačkoj i prokazana kao devojka koja je zatrudnela sa ratnim zarobljenikom. Nije joj bilo lako, pa je razumljiva i ogorčenost koju će u jednom potonjem pismu izručiti svojoj prvoj ljubavi. Kasnije se udala. Hari je dobio očuha, dobrog čoveka Dereka sa kojim je izrodila još trojicu sinova. Novi suprug je, kao uostalom i cela Anina porodica, znao da je Hari dete iz ljubavi sa ratnim zarobljenikom. U Harijevoj krštenici je i pisalo ime oca.
U jednom pismu Momiru, Ana piše da je Hari od rodbine za deseti rođendan dobio gomilu igračaka, bicikl i - priču o ocu. Procenila je da je to uzrast dečaka koji je u stanju da razume zašto je odrastao bez biološkog oca.
Živka je imala 13 godina kada počinje da se pita zašto samo stižu pisma od Ane, zašto se njen brat Hari ne raspituje o njima, o ocu, o sestrama.
Godine su prolazile. Na početku studija matematike Živka se zaljubljuje i odlučuje da na venčanje pozove brata iz Nemačke.
"Odgovor od tebe je stigao neočekivano brzo, kao i čestitke povodom moje udaje, ali i izvinjenje koje je pokazalo svu bezizlaznost tvoga položaja i nemogućnost da se pojaviš zbog polomljene noge i gipsa koji nosiš", otkriva Živka u knjizi.
Saznaje da se i Hari oženio i da je dobio ćerku. A onda su pisma prestala da stižu. I Anina i Harijeva. Momir, već narušenog zdravlja, moli Živkinu kumu, koja je sa suprugom živela u Kelnu, da pokuša da dođe do Harija. Ona uspeva da dođe do Ane. U početku nepoverljiva prema neočekivanoj gošći, Ana joj otkriva da Hari planira posetu ocu, da je kupio belog mercedesa, a da će nabaviti i kamp kućicu kako bi sa suprugom i dve ćerke krenuo na put, u zemlju svog oca.
Isplivala istina
Opet zatišje, opet muk i pitanja, gde, šta, kako, zašto?
Kada je 1983. godine Momir završio u bolnici, konačno je stiglo pismo iz Nemačke. Ono je bilo, kako kaže Živka, puno srdžbe i gorčine. Ana obaveštava i moli Momira da se više ne javlja i otkriva da ona nikada njihovom sinu, tada već tridesetsedmogodišnjem muškarcu, nije pričala da mu je otac pisao i da se interesovao za njega.
- Od tog trenutka njegov život kao da nije ni postojao, od tog trenutka pred njegovim očima bila su samo tri moguća krivca zbog očajnog stanja u kojem je on lično bio. Najveći krivac bio je on sam, zatim Ana, a onda kao proizvod ovog njegovog bezumlja, i njegov sin Hari. Zašto on svog oca nije potražio? Zašto mu nije krenuo u susret? - opisuje Živka očeva unutrašnja previranja.
Takva spoznaja dotukla je već bolesnog Momira koji iste godine umire. Ali, tajne nikada ne odlaze sa svojim čuvarima.
Kad je Ana sa novom porodicom kupila kuću, njen najstariji sin Hari pomagao je majci i očuhu u selidbi. U toj gunguli prevrtanja i pakovanja stvari, Hari otkriva svežanj brižljivo spakovanih pisama. Bila su to pisma iz Srbije, od Momira. Tako je Hari neočekivano saznao da se otac svih proteklih godina raspitivao za njega i da mu je pisao. Avgusta 1999. godine, dok Srbija još zauzima vrh liste negativnih vesti u svetu, za već odavno upokojenog Momira stiže pismo iz Nemačke:
"Poštovani gospodine Jankoviću, možda Oče,
Ako ti želiš da upoznaš svoje najstarije dete, svoga sina, kao što ja želim da upoznam tebe, mogli bismo da se sretnemo, zapravo ja bih krenuo u susret tebi. Zabrinut sam za tebe i tvoju familiju zbog bombardovanja koje ste doživeli. Moja velika želja jeste da ste prošli bez posledica i da ste svi živi i zdravi."
Filmski rasplet
Ovako započinje Hari pismo koje njegov otac nikada nije pročitao. Pismo koje je ratni zarobljenik iz logora u Osnabriku čekao celog života.
Te 1999, u godini kada je njegova domovina učestvovala u bombardovanju njegove otadžbine, Hari je konačno došao u Srbiju. Zakasneo da upozna oca i mlađu sestru Kosaru, koja je nekoliko meseci pre njegovog dolaska preminula od teške bolesti. Ali, upoznaje Momirovu suprugu Ljubicu, ženu koja je svim bićem živela za taj trenutak.
- Kada je Hari došao, moja majka je bila živa. Govorila je da je znala da će Hari jednom da dođe, samo nije znala da li će ona to da dočeka - kaže nam Živka.
Dve ključne žene u životu Momira Jankovića, veštog krojača i uzornog srpskog domaćina, preminule su u razmaku od dve godine. Obe su ga nadživele. Prvo mu se pridružila ljubav iz ratnog zarobljeništva. Ana je izdahnula od srčanog udara u kolima hitne pomoći. Hari je sestri po ocu napisao da se to dogodilo brzo. Nije se mučila. Dve godine kasnije pridružila joj se i Ljubica, nesuđena suparnica i osvedočena a nikad upoznata prijateljica.
Ljubičina ljubav, požrtvovanje i posvećenost nisu zaboravljeni. Nije dozvolila da joj ljubomora i zavist ubiju ljudskost niti majčinski gen koji se ne gaji samo za sopstvenu decu. On je bio prisutan onako kako to patrijarhalna šumadijska žena oseća za svako dete, pa bilo ono začeto u mladalačkoj ljubavi njenog supruga u dalekoj Nemačkoj i nesvakidašnjim okolnostima ratnog zarobljeništva. Koliko god su ove sudbine sa filmskim zapletom, one su pre svega saga o ljubavi.
O ljubavi između brata i sestre, između muškarca i žene, između roditelja i dece. A Cicina majka Ljubica bila je u središtu tih ljubavi. Za svaku je imala razumevanje i sve ih je u golemoj duši objedinjavala.
Prvo pismo
U pismu ocu Hari otkriva svojoj još nepoznatoj familiji da je više puta pokušavao da dođe u Srbiju. Prvi put, znajući samo očevo ime i prezime, desila mu se ljubav, upoznao je svoju prvu suprugu Ingrid. Došlo je i dete i druge preokupacije.
Sledeći put je nameravao da dođe kada je imao 37 godina, kada je u drugom braku dobio i sina. Onda je opet nešto iskrslo, pa je nameru da otputuje odložio. Otkriva da je završio mehaničarski zanat, da se bavio nekretninama, da je radio u restoranu, da je materijalno obezbeđen, ali da mu zdravlje popušta. Obaveštava ga da je majka dobro i da ga pozdravlja, kao i očuh Derek. U potpisu: "Voli te i pozdravlja tvoj sin Hari."
Isti otac
- Hari je bio isti moj otac. Kada je izašao iz autobusa, kada sam ga dočekala na beogradskoj stanici, bila sam šokirana koliko liče. Slika mog oca sa 53 godine i Hari koji u svojoj 53. godini prvi put dolazi u Srbiju, neverovatna sličnost - priča Živka Cica Maričić.
"Bog je dobar"
Hari je preminuo 2016, a njegova ćerka Ivona pričala je tetki kako je planirao da ponovo poseti očevu porodicu. Živka je sa ćerkom otišla na poslednji ispraćaj bratu. Žena-sveštenik, jer je Hari bio protestant, neočekivano toplo i sa razumevanjem govorila je o posebnom segmentu iz života pokojnika.
- Bog je dobar, svuda i ovde, nije našao oca, ali je našao svoju drugu porodicu i hvala vam gospođo što ste ovde - rekla je pastorka, gledajući Harijevu sestru iz Srbije.
