Zašto Srbija još ne daje prednost ćirilici
Nacrt zakona o službenoj upotrebi jezika koji predviđa da ćirilično pismo ima apsolutnu prednost nad latiničnim još nije ušao u proceduru, iako je resorno Ministarstvo kulture dostavilo usaglašen predlog još prošle godine.
- Predlog izmena i dopuna postojećeg Zakona o jeziku i pismu izradili su predstavnici Ministarstva kulture i Odbora za standardizaciju srpskog jezika, ali dosad ništa konkretno nije urađeno. Smatram da je to nedopustivo dugo vreme. Prošlo je toliko vremena otkad ga je Ministarstvo prosledilo Skupštini, i ja sada mogu da sumnjam da tu postoji određeni problem - kaže za Sputnjik predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika Sreto Tanasić.
On ističe da, kada je jezička situacija neuređena, ne možemo govoriti ni o statusu srpskog jezika, ni o jezičkoj kulturi.
"Izmene postojećeg zakona ili novi zakon o jeziku trebalo je da budu usvojeni odmah posle usvajanja novog Ustava 2006. godine jer je trebalo da se Zakon o jeziku usaglasi sa ustavnom odredbom o službenom jeziku i pismu. Posle toliko vremena, to još nije urađeno".
Tanasić naglašava da briga o nacionalnom jeziku predstavlja značajan elemenat državne i nacionalne politike i da je neshvatljivo da je ceo postupak zaustavljen.
- Samo u Srbiji mogu da se pokrenu organizovane akcije protiv usvajanja Zakona o jeziku sa različitim podvalama i podmetanjima, time što se predstavlja kao nešto što će ograničiti prava i slobode, dostignutu demokratiju i civilizacijske uspehe. Da li je to dovoljan pritisak da država bude protiv većine u javnosti koja smatra da novi zakon treba da se donese, da se reguliše mesto srpskog jezika u službenoj upotrebi, srpskog pisma ćirilice - pita se Tanasić i navodi da je takođe krivotvorenje da neko želi da istera latinicu ili da će zakonom biti oštećene nacionalne manjine.
Pritisak "ispod žita"?
Tanasić navodi da se u ovom pitanju Evropa nije zvanično umešala, zato što svi u Evropi regulišu status svojih nacionalnih jezika u svojoj državi.
"U Evropi svi dokumenti govore da je potrebno voditi računa o nacionalnim vrednostima, a jezik jeste nešto što spada u temeljne nacionalne vrednosti, i ako važi za sve, važi i za srpski narod. Ali druga stvar je može li neko eventualno ispod žita, kao što su poslednjih tridesetak godina navikli, da vrši pritisak i da, dok za sve druge nešto važi, za Srbe ne mora ili ne treba da važi".
On podseća da je odmah posle donošenja novog ustava Venecijanska komisija sugerisala zaustavljanje izmena zakona o jeziku, koje su još tada bile pripremljene sa smešnim obrazloženjima.
"Pomišljam da postoje pritisci i iznutra i izvana da sada još uvek nije vreme, jer sećate se da smo svi bili svedoci glasne najave usvajanja deklaracije o srpskom jeziku, o zaštiti srpskog jezika i srpske kulture za Sretenje, ali evo i posle skoro godinu dana o Deklaraciji se više ne govori".
Ako bi Zakon o jeziku dao veći značaj srpskom jeziku, to bi se odrazilo i na uspešniju standardizaciju i na uspešnije učenje jezika.
"Možda bismo onda lakše mogli da shvatimo da je broj časova srpskog jezika u osnovnoj i srednjoj školi zanemarljivo mali, da je potrebno da se srpski jezik izučava na svim fakultetima, onda bismo imali i manje problema sa upotrebom jezika, sa podizanjem jezičke kulture".
S druge strane, srpski bi morao da bude u službenoj upotrebi u kompletnoj administraciji.
"Definisalo bi se šta je to službena upotreba srpskog jezika jer sve je to danas rasplinuto. Ako je ćirilica srpsko pismo, logično je da ćirilica bude i u službenoj upotrebi, a poželjno je i gde god se upotrebljava srpski jezik da se primenjuje ćirilično pismo. Naravno, svako je slobodan da van službene upotrebe koristi pismo koje želi".
Tanasić naglašava da se ne bi zaboravilo da je mnogo toga kroz 20. vek na savremenom vukovskom srpskom jeziku pisano i latinicom, i da je kroz istoriju pisano latinicom na različitim tačkama srpskog jezičkog prostora, i da niko ne želi da se odrekne našeg nasleđa.
- Najgore je nedefinisano stanje. I pre raspada države i srpskohrvatskog jezičkog zajedništva nismo mogli da uređujemo srpski jezik, tako da mi maltene pola veka imamo neregulisano stanje. Normalno da je to dovelo do velike jezičke zapuštenosti. Jedino smo devedesetih godina regulisali pravopis, ali nismo status srpskog jezika. A to je zadatak države, koja to treba da uradi u saradnji sa strukom - zaključuje Tanasić.
