Gojo ne da drveno bure
I sa svojih 80 godina Gostimir - Gojo Petrović, iz zaseoka Verići, koje se graniči s poznatim selom Piskavica, na putu od Banjaluke prema Prijedoru, još pravi drvenu burad, kace i škafove, ali i popravlja staro drveno posuđe. On je jedan od retkih majstora koji nije napustio ovaj zanat, nekada vrlo tražen, a danas u laganom izumiranju.
- Drvena burad izgubila su bitku sa plastičnim ili staklenim posudama za rakiju, a u poslednje vreme i sa posuđem od inoksa, odnosno nerđajućeg čelika. Ima još ljudi koji žele da imaju drveno bure kao ukras ili da ga koriste za rakiju, kao što je to bilo nekada, ali nema majstora da to naprave. Meni dolaze ljudi iz Novog Grada, Doboja, Broda i drugih mesta da im napravim novo bure ili prepravim staro bure, kacu ili škaf u kome kisele kupus ili pripremaju meso za sušenje - kaže majstor Gojo.
Posle odlaska u penziju iz građevinske firme, on je nastavio da se bavi pinterskim poslom, kako ovaj zanat zovu u našim krajevima. Kaže da je jedno vreme ovaj zanat zapostavio, kad je odlaskom u penziju pokušao da "ubije" dosta slobodnog vremena, pa je odlazio u seosku kafanu. Tamo je sedeo i ponekad nešto popio i shvatio je da takav penzionerski život nije za njega, koji je ceo život proveo nešto radeći.
Odlučio se da odustane od traženja puta kako da iskoristi mnogo slobodnog vremena i u pomoćnom objektu obrisao prašinu sa starih alata koje je ranije koristio za pravljenje i popravljanje buradi, kaca i drugog drvenog posuđa.
- Sve radim ručno, sa starim alatima kako je to nekada rađeno. Radim svaki dan pomalo i shvatio sam da mi je ovako mnogo interesantnije, a i zaradi se neka para - kaže Gojo Petrović s osmehom na licu i s tugom govori da nema kome ostaviti ovaj zanat da ga nastavi.
On ima sina i ćerku koji su krenuli svojim putem u životu. Niko nije zainteresovan za ovaj zanat niti da deo bogatog iskustva i znanja pokupi od ovog skromnog, ali radu sa drvetom veštog čoveka. Kad on prestane da to radi, više neće biti nikoga u široj okolini ko se bavi bačvarskim, ili pinterskim poslom.
Cena buradi koju napravi Gojo Petrović je oko evro i po litri, pa bure od 60 litara košta 100 evra, odnosno oko 200 maraka, što zaista nije mnogo s obzirom na kvalitet i izgled gotovih proizvoda ovog majstora. Gojo Petrović pravi i pljoske za rakiju koje traže dosta rada. On kaže da je pravio burad od tri-četiri litra pa do 500 litara, kao i kace zapremine od 30 metara, odnosno 3.000 litara. Njegovi ručni radovi nalaze se u domovima naših ljudi širom Republike Srpske, pa i dalje. Tako su njegovu burad kao suvenir ili poklon odneli naši ljudi u Švedsku, Švajcarsku i dalje.
Manje litara, veći posao
Gojo Petrović kaže da je posle rata i 1995. godine imao pune ruke posla praveći i prepravljajući burad, kace i škafove. Očito je tada bilo manje novca za kupovinu nečeg drugog, ali ubrzo se situacija promenila i sve manje ljudi naručuje burad i drugo drveno posuđe. I u takvim novim uslovima, on se ne žali na posao nego prihvata svaku narudžbinu. Što se tiče kvaliteta onog što on pravi, svako bure isproba pre prodaje onom ko ga je naručio, a izgleda zaista lepo.
- Bure je teže napraviti što ima manje litara, a ja sa iskustvom koje imam pogađam tačno koliko će ono imati litara. Za drvene duge koristim staru hrastovinu koju ne kuvam, nego to radim na pari. Svaka duga je na sredini tanja, a na krajevima deblja da bi lakše mogla da se savije i tako dobije oblik bureta. Uglavnom je drvena duga na krajevima debela četiri centimetra, a na sredini dva - ističe ovaj majstor sve ređeg zanata.
Najbolji hrast sa Kozare
- Moje iskustvo govori da je za burad i kace najbolji kozarski hrast jer je čvrst i guste građe. Slavonski hrast je mekane strukture i duge napravljene od njega propuštaju rakiju kroz sebe tako da brzo pocrne i to ne izgleda lepo na buretu, a i nije dobro. Zato koristim samo hrast sa Kozare i ovih dana pripremam dva bureta koja ću praviti od tog hrasta, a materijal se suši duže od 20 godina.
Uz hrastovinu kombinujem duge od šljive i bagrema, koji je najtvrđe drvo. Nekada se to radilo i od dudovog drveta, međutim, dud je sve ređi kod nas - kaže Gojo Petrović.
Pravo ime niko ne zna
- U Verićima, ali i Piskavici koja se graniči sa našim zaseokom svi me znaju po imenu Gojo, a moje pravo ime Gostimir malo ko zna - kaže s osmehom ovaj vrsni majstor i dodaje da mu u svakodnevnom životu mnogo znači porodica, a posebno četvoro unučadi, po dvoje od ćerke i sina.
Kada se povela priča o današnjem vremenu i kako se (teško) živi, Gojo ima jednostavan odgovor:
- Zemlja koja se ruši svakih 30-40 godina teško napreduje.
