Jugovići 21. veka
Kad ljubav prema otadžbini zamre, onda i država mora umreti, nostalgično i zabrinuto je izgovorio velikan Mihajlo Pupin. Srbija ne mora da zebe za svoju budućnost sve dok ima mladiće poput Mihaila Marjanovića (20) i Darka Veličkova (19).
Studenti Građevinskog fakulteta u Beogradu, spremni da stignu "iza sedam mora i gora", naoružani rodoljubljem, odlučnošću i optimizmom, obeležili su vek od proboja Solunskog fronta tako što su se biciklima vozili od prestonice do Zejtinlika. Vođeni nadahnućem, čistim poput njihovih duša, da se poklone senima srpskih junaka.
"Kakva fenomenalna vest - naši bivši učenici, Mihailo Marjanović i Darko Veličkov, su, povodom stote godišnjice proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije, prešli 717 km biciklima od Beograda do Srpskog vojničkog groblja kako bi odali počast našim precima koji su dali svoje živote za našu slobodu! Mi pratimo naše učenike i veoma smo ponosni što su srpsku zastavu do Soluna doneli naši Jugovići. Mihailo i Darko su bili naši sjajni đaci, a sad su postali i sjajni ljudi", odmah je objavljeno na sajtu osnovne škole "Majka Jugovića" u Zemunu, koju su obojica pohađala, ali su se upoznali tek na studijama.
Obaveza i izazov
Svojevrsnu avanturu započeli su baš 15. septembra, na dan kad je 1918. godine počela veličanstvena borba koja je promenila tok svetske istorije i presudno uticala na ishod Velikog rata.
- Pre dve godine, povodom stogodišnjice od Albanske golgote, gledao sam emisiju Jovana Memedovića "Sasvim prirodno". Organizovana je veslačka ekspedicija čiji su učesnici, u znak sećanja na žrtvovanje naših vojnika, do Krfa stigli veslajući. Memedović je bio jedan od petorice članova ekipe koja je za 35 dana prešla 1.200 kilometara od Kavale do Krfa i ostrva Vido gde su se poklonili Plavoj grobnici. Tada mi se rodila ideja da odam poštu besmrtnim herojima tako što ću za jubilej, 100 godina od proboja Solunskog fronta, do Srpskog groblja u Solunu stići biciklom - priča Mihailo Marjanović, inače zaljubljenik u biciklizam.
Podrška Nišlija
- U motelu Predejane sreli smo se sa biciklistima iz Niša koji su bili u istoj misiji i vraćali su se iz Soluna. Dali su nam korisne savete i vetar u leđa, objašnjavajući nam kako da što lakše i brže stignemo do cilja - pričaju Mihailo i Darko.
Ovom iskrenom željom "zarazio" je i Darka Veličkova:
- Mihailo je ispričao svoje planove. Nešto se u meni pokrenulo. Volim izazove, a i sam sam poželeo da ukažem počast junacima kojima je ljubav prema zemlji bila preča od života. Ovu našu misiju sam shvatio i kao svojevrsno isprobavanje granica izdržljivosti, ne samo fizičke, već i duhovne. Ovo sam doživeo kao našu obavezu, ali i svojevrsno hodočašće.
Dva druga su počela vredno da treniraju. Svakodnevno su, vele, prelazili od 130 do 160 kilometara vozeći po Šumadiji, Sremu... Roditelji nisu, iz razumljivog straha za opasnosti koje mogu da vrebaju na takvom putovanju, odmah dali blagoslov.
- Mama je posebno bila zabrinuta. Tata se protivio malo na početku, a onda je shvatio: "Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se" - priča Mihailo, čiji je otac Miloje Marjanović sa svojim prijateljem Draganom Mutavdžićem dao dragocen doprinos ovoj misiji.
Podrška na svakom koraku
Naime, njih dvojica su ih pratila kolima, što je mladićima ipak ulivalo osećaj sigurnosti.
- Moji roditelji su bili prilično iznenađeni kad su čuli šta Mihailo i ja planiramo. Prvo sam ubedio mamu, a potom i tatu da putovanje nije rizično i da nećemo odustati od svoje zamisli - kazuje Darko.
Prvog dana, do Avale ih je, u znak podrške, pratio njihov drug Stevan Škaro. Iz Beograda su preko Smederevske Palanke stigli u Ćupriju, prešavši 165 kilometara. U Palanci su im drugari sa fakulteta pripremili srdačan doček. Sutradan su od Ćuprije stigli u Leskovac, a pauzu su pravili u Aleksincu.
Potresno otkriće
Čak petorica članova porodice Marjanović učestvovala su u Prvom svetskom ratu.
- Moj čukundeda Ivan je 1915. godine poginuo kod Kragujevca. Njegov najmlađi brat Cvetko, dvadesetogodišnjak, stradao je u borbama oko Soluna. Kada sam sa tatom pre nekoliko godina bio na Zejtinliku otkrili smo da je Cvetko sahranjen baš u kripti. To saznanje je bilo veoma potresno, ali me je i dodatno motivisalo da dam sve od sebe da i njemu i svim ostalim junacima odam dužno poštovanje.
Četvrtog dana su išli od Kumanova do Strumice. Predah su imali u Štipu. Domaćini su ih, ističu, prihvatili kao najrođenije, sa mnogo topline, uz čestitke i želje da bez ikakvih muka istraju u svom naumu. Bodrili su ih i srpski i makedonski carinici.
Dnevno su vozili i po desetak sati. Bilo je i oštrih uspona. Najteže im je bilo - u Grčkoj gde je malo staza prilagođeno biciklistima. Ali i to iskušenje su savladali i 19. septembra stigli pred vrata Zejtinlika.
- To je to, pomislili smo u isti čas - kažu naši sagovornici.
Nažalost, u kriptu nisu mogli da uđu jer se renovira, ali razgovor sa čuvarem groblja, starinom Đorđem Mihailovićem nikad neće zaboraviti:
- Čika Đorđe je bio u bolnici. Ima punih 90 godina i pamćenje kao mladić. Najdirljiviji trenuci su bili kad nam je, tokom razgovora, odrecitovao stihove Vojislava Ilića Mlađeg, koji su uklesani na kapeli: "Padali od zrna, od gladi i žeđi, raspinjani na krst, na Golgote visu, ali čvrstu veru u pobedu krajnju ikad, ni za časak, izgubili nisu."
