Gaze po zlatu, a umiru od gladi
Starica Miljojka Aksentijević iz zabitog Žunjevića na Rogozni ima 80 godina, nije imala poroda, muž joj je odavno preminuo, dve decenije živi sama u kolibi od blata, od imovine poseduje samo stari "ciganski" šporet, metalni krevet i dve kokoške, jedva preživljava, a neretko i gladuje...
Malo dalje, u Dragočevu, još zabitijem selu na ovoj planini živi 78-godišnja Stana Minić, takođe sama. Nije se udavala, nema nikakva primanja, dve decenije nije sišla u Novi Pazar, a da nije rođaka i bližih komšija, koji je povremeno posete, skapala bi od gladi.
- Opustela planina, nema nikoga, svi su otišli, ili su poumirali, da povremeno ne svrati poštar Rade Joković koji mi iz Novog Pazara donese hleba i lekove, mesecima ne bih srela čoveka - priča Miljojka i moli se Bogu da ne padne u postelju.
Zašto su nas otpisali?
Poznati humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović dve decenije brine o onemoćalima, starima i bolesnima na Rogozni, Goliji i Pešteru.
- Da bi preživeli, kupujem im brašno, lekove, obuću, odeću, šporete, koze, kokoške... Uz pomoć dobrih ljudi, radim ono što bi opštinske i državne ustanove trebalo da rade, a ne rade. Bilo je više slučajeva da preminule nije imao ko da sahrani, pa sam i to morao da činim. Zašto je država tako olako otpisala jedan ogroman deo svoje teritorije - pita se ovaj dobrotvor.
- Dok sam na nogama nekako i preživljavam, leti berem kleku i pečurku da kupim brašna i namirnica, za lekove ako ostane... Volela bih da mi Bog uzme dušu ovako "s nogu", da se ne mučim i da se, bez igde ikoga, ne smrznem u ovoj udžerici - kaže ova starica.
Starina Desko Vukosavljević živi sam u zabitom Javoru, nekad velikom selu, za razliku od Miljojke, Stane i još mnogo usamljenih, napuštenih i od svih zaboravljenih staraca, ima gde da ode, a često ga posete deca i rođaci. Decenijama se borio da Rogozna živne i ne opusti i nije uspeo.
- Ostali smo u bespuću, kasno smo dobili struju, put ni do danas. Ko je god mogao i imao gde da ode otišao je, sa planine se odselilo čak 80 odsto stanovništva, ogromna teritorija između Srbije i Kosova ostaje prazna, mi to nazivamo ekonomskim genocidom kakvog nigde nema - žali se Vukosavljević i dodaje:
- Desetina sela izbrisano je, nema ih više ni na geografskim kartama, jer su ostala i bez poslednjeg stanovnika. Još mnogo sela u životu održavaju po dva-tri starca, i ona će uskoro nestati, jer opština i država, uprkos našim višedecenijskim molbama da nam poboljšaju život i zaustave seobe, nisu učinile ništa da nam pomognu - naglašava ovaj višegodišnji odbornik i predsednik Mesne zajednice Rajetići, najveće na planini.
Slično na Goliji i Pešteru
Desetine sela na Pešteru već je ugašeno, u nekima su ostala još po dva-tri starca, kad me vide obraduju se kao najrođenijem, jer po celu zimu ne sretnu čoveka. U Podama žive samo još dvoje, u Poljicama troje, a u Boljarima petoro staraca, svi imaju više od 70 godina - kaže Radoje Kuč, poštar iz srpskog Sibira.
I na Goliji je užas. Zbog bespuća i siromaštva svi su se odselili, a deset škola je zatvoreno, ne znam gde ovo vodi - ističe Rada Pendić iz sela Đonlije.
Još u doba Nemanjića zlato se kopalo na Rogozni: u Zlatorogu, Zlatnom Lazu, Zlatarima, Zlatišu i drugim selima na ovoj planini gde još stoje ostaci srednjovekovnih rudnika. Stručnjaci beogradskog Geozavoda i nekoliko evropskih firmi otkrili su na planini nov i još veće rezerve. Samo na lokalitetima Medenovac i Karavansalija rezerve rude bakra procenjene su na 50 miliona tona u kojoj se procenat metala kreće 1,2 do 1,8, a samo iz jedne tone bakarnog koncentrata moglo bi se izvući šest grama čistog zlata.
Na drugim delovima planine rezerve su desetostruko veće.
- Gazimo po bakru i zlatu, a umiremo od sirotinje. Da je ovo blago nekoj drugoj državi ovde bi bio raj, ovako, ili poumirasmo u siromaštvu ili se svi odselismo. I oni koji su otišli ne žive nešto naročito, mahom su proleteri negde na periferijama Kragujevca, Kraljeva, Smedereva i Beograda - kaže Tihomir Balović iz Rajetića.
Decu na leđima nose do škole
Svako veće selo na Rogozni imalo je školu. U Rajetićima, Grubetiću i Kašlju bilo je i po 200 đaka. Skoro sve su zatvorene, a neke su, kao naša u Odojeviću, srušene i propadaju u korovu, dok još dva preostala đaka sa učiteljicom rade u magacinu seoske prodavnice. Aktivne su još škole u Rajetiću i Grubetiću, u prvoj je šest u drugoj samo jedan osnovac. To je sva naša mladost i budućnost - žali se Radiša Barać (50) iz sela Zmijinca.
- Cele prošle zime bili smo u snežnoj blokadi, molili smo i preklinjali opštinare da nam očiste put do sela, uvek su nalazili neki izgovor da ne dođu. Tako je godinama. Decu sam svako jutro na leđima nosio do škole. U nadi da će biti bolje, bio sam čvrsto rešen da ostanem na svom imanju, nažalost, sve je gore, zbog dece ću morati da odem, samo ne znam gde i kako - pita se Barać.
